Vodič za interakciju sa policijom

Svaki čovek se katkad u životu nađe u situaciji da je u neposrednoj komunikaciji sa policijom. Bilo da se radi o rutinskom zaustavljanju, istrazi koja je u toku, prekršajnom postupku ili drugim poslom u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, neophodno je da i građani i policijski službenici budu u najboljem mogućem obimu upoznati sa svojim pravima i obavezama kako bi se sprečila zloupotreba položaja, prekoračenje sile, diskriminacija ili kršenje osnovnih ustavnih i zakonskih prava. Baš zato će u ovom tekstu biti akcenat stavljen na najčešće dileme oko prava koja građani imaju kada ih zaustavi policija.

U interakciji sa pripadnicima policije, najvažnije je samopouzdanje u pozivanju na svoja prava, jer se neretko dešava da policajac u cilju vršenja dužnosti zanemaruje prava građana. Iako savesno vršenje službene dužnosti podrazumeva da se u svakom slučaju mora postupati sa poštovanjem prema pravima pojedinca. Nažalost, u praksi to nije uvek tako. Društvene mreže su prepune video snimaka neodgovornog ponašanja uniformisanih lica prema ljudima i vrednostima zbog kojih nose značku, čime ujedno i bacaju ljagu na svoje kolege koji savesno rade. Takvi negativni primeri policajaca su ona sorta od koje se mogu čuti i opaske poput ,,jesi ti neki advokat” kada iskažete neslaganje i ne odstupate od svojih prava. U ovakvim situacijama policajac u nedostatku argumenata pokušava da ispolji svoj autoritet uz činjenicu da su građani najčešće neinformisani o svojim pravima. Istina je da su advokati školovani kako bi drugima pružali pravnu pomoć, ali to ne znači da se od svih drugih građana ne očekuje da poznaju svoja prava. Štaviše, pravna doktrina ignorantia iuris nocet znači da lice ne može izbeći odgovornost nepoznavanjem prava. Ako je to dovoljan razlog da biste znali koje su vam obaveze, zašto ne biste bili upoznati i sa obimom prava koja imate?

Radi sopstvene sigurnosti građani uvek imaju pravo da snimaju svoje susrete sa policajcem. Važno je istaći, da uprkos mogućem negodovanju snimanog policajca, nijednim zakonskim aktom nije zabranjeno video snimanje. Postoje samo određene vanredne okolnosti u kojima je policija ovlašćena da zabrani snimanje i to:
U slučaju da ih lice snimanjem evidentno sprečava u vršenju službene dužnosti čime podleže gonjenju po članu 322 Krivičnog zakonika.
Zakon o policiji (član 65, stav 3) predviđa ovlašćenje službenog lica da zabrani snimanje u cilju zaštite interesa postupka, radi bezbednosti žrtava krivičnih dela ili prekršajnih radnji.
Postoje mesta kao što su diplomatsko-konzularna predstavništva i rezidencije gde je zabrana snimanja obeležena propisanim znakom.

U svim drugim slučajevima, građani imaju nedvosmisleno pravo da vrše snimanje rada policije. Ukoliko službeno lice izda naredbu da se snimanje prekine, a nisu ispunjeni uslovi za nastupanje ovlašćenja, treba postaviti pitanje da navede naziv, član i sadržaj zakona na osnovu kog izdaje naređenje.
Dodatno, policijski službenik se ne može pozivati na privatnost kada obavlja službenu dužnost.
Predstavnik Sindikata srpske policije, Dragan Žebeljan je 2015. izjavio da je rad policije i komunalne policije javan kako ga obavljaju javni službenici, što snimanje čini dozvoljenim kada se taj isti rad ne ometa.

Još jedan snažan razlog da se građani ne libe snimanja jeste činjenica da Srbija ne spada u red zemalja koje su zakonski regulisale obavezu policajaca da nose kamere na uniformi. Jedino što su građani dužni da odgovaraju jeste na pitanja koja se tiču ličnih podataka, što znači i da pruže ličnu dokumentaciju na uvid u slučaju da (član 75 Zakona o policiji): se radi o licu koje treba uhapsiti, treba zadržati ili uputiti nadležnom sudu; su u pitanju lica od kojih preti opasnost; su to lica koja se u skladu sa zakonom pretresaju; lica koja se zateknu u tuđem stanu ili objektu kada je provera neophodna; lica koja neovlašćeno prikupljaju podatke o licima, objektima i prostoru za bezbedno življenje; lice se zatekne na prostoru sa privremenim ograničenjem kretanja, lica koja prijavljuju krivična dela ili njihove izvršioce policiji; lica koja svojim delovanjem izaziva sumnju u neposredno izvršenje krivičnog dela; lice koje se zatekne na mestu izvršenja krivičnog dela ili prekršaja i sl. U stavu 3 člana 75 se navodi i ,,Policijski službenik dužan je da upozna lice sa razlogom provere njegovog identiteta”, osim u slučaju legtimisanja lica koje se tereti za izvršenje krivičnog dela.

Potpuno je legitimno ne slagati se oko bitnih činjenica sa policajcem. To sa sobom nosi i pravo da se odbije potpisivanje zapisnika, a ovo se naročito odnosi na ljude koji su uvereni da svojih ponašanjem nisu zašli u protivpravnost. Potpisivanje zapisnika je formalno priznanje dela za koje se teretite na osnovu zvanične zabeleške koju je sačinilo službeno lice. U slučaju nepotpisivanja, u zakonskom roku se izlazi pred prekršajnog sudiju, odakle se postupak nastavlja.

Sasvim je prihvatljivo i ćutati na sva pitanja koja bi za rezultat imala sopstvenu inkriminaciju i odgovarajućim pravnim klauzulama smo od ovoga zaštićeni. Policajac ne sme da izgubi kontrolu, povisi ton i ponaša se bez poštovanja vaše ličnosti. Ako odbijete da odgovorite na pitanja, službeno lice koje postupa zakonito vas ili mora privesti ako za to postoji razlog, a to su nalog za privođenje, te osnovana sumnja da je učinjeno neko krivično delo, odnosno da vas pusti kada osnov za zadržavanje izostaje.

Ako se policajcu ne javi dovoljan razlog da vas zadrži može zatražiti da vas pretrese ili da izvrši pretres vozila u kojem ste bili pre zaustavljanja. Ono što je od izuzetnog značaja jeste da za vršenje pretresa mora da postoji ili nalog koji može potpisati samo sudija ili osnovana sumnja. Ovo se takođe odnosi na slučajeve kada se radi o pretresu stana. Primećuje se da su ova pravila slična onim u američkim filmovima koje gledamo i zaista je tako. Nisu u pitanju nikakva pravila sa divljeg zapada, već elementarna načela postupanja u skladu sa principom zakonitosti i pretpostavkom nevinosti. Razlika je ipak, što se u našem društvu ljudi ne libe da postupaju suprotno ovim odredbama.

Ako službeno lice nema osnov da vam navede prilikom verbalnog zahteva za vršenje pretresa, niste dužni da mu isti omogućite. Ako pak, tvrdi da ,,sumnja da imate nešto” mora tu izjavu potkrepiti nekim konkretnim faktima, jer je takva tvrdnja valjana isto koliko i vaša da sumnjate da on ima nešto u svojim kolima.

Svako pravilo ima svoje izuzetke, pa tako i pretres. Može biti izvršen bez naloga, ukoliko postoje snažne indicije da je u stanu u toku vršenje protivpravnih radnji, npr. neko doziva u pomoć ili se u automobilu može bez pretresa jasno videti nešto za šta niste ovlašćeni da držite kao oružje ili droga. Neretko se dešava i da policija zaustavlja i traži ličnu identifikaciju, jer ne zna da li upravljate kradenim vozilom. Ovakvu informaciju bi morali da imaju i bez da vas legitimišu, na osnovu prijave o ukradenom vozilu koja sadrži marku, model, boju i registarske tablice automobilom za kojim se traga. Naravno, kao što je već rečeno, policajac ima diskreciono pravo da vas legitimiše. Vama ova informacija služi samo kako biste uvideli da li u postupanju službeno lice ima dobronamernost ili fabrikuje optužbu.

Konačno, uvek ste u slučaju nezadovoljstva radom i ophođenjem službenog lica u mogućnosti da podnesete prijavu koju će onda unutrašnja kontrola MUP razmatrati. Ako se ipak javi kriminalno delovanje uniformisanog lica, treba da se obratite Javnom Tužilaštvu. Na kraju pitanje za razmišljanje: Vujadin Boškov je kazao da je penal kada sudija svira, a osnovana sumnja?

Izvori:

[1] https://www.paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.html

[2] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_policiji.html

[3] https://www.blic.rs/vesti/beograd/sindikat-policije-ispravlja-komunalce-snimanje-je-dozvoljeno/40w07wn

Autor: Milan Pešović

O autoru: Student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i lokalni koordinator European Students for Liberty.

By | August 2nd, 2018|Blog, Vesti|

About the Author: