Povodom aktuelnih protesta u Sjedinjenim Američkim Državama:
Započeo bih jednom važnom napomenom – osuđujem nasilje. Nasilje je neprihvatljivo u civilizovanom društvu. Jedini izuzetak od ovog pravila je upotreba sile u odbrambene svrhe. Ali zbog mogućih posledica upotrebe sile i činjenice da državi priznajemo monopol nad upotrebom iste, od presudne važnosti je da se jasno definišu okolnosti koje licu daju pravni imunitet od posledica svojih delovanja.
U ovom trenutku, američko društvo je podeljeno. U kom jedni vide za shodno da koriste nasilje kao vid pobune, dok drugi pravdaju upotrebu sile od strane pripadnika policije. Pojedini idu toliko daleko da se zalažu za uvođenje vanrednog stanja. Između ove dve krajnosti sedi prosečan čovek. Čovek kog pogađa nepravda i koji prezire svaki vid brutalnosti. Čovek čiji glas se ne čuje usled galame sa dve, gorenavedene strane. To je čovek čiji ću stav pokušati da objasnim. Uz pomoć primera karakterističnih i za jedan i za drugi ekstrem.
Etatisti veruju da plava uniforma daje nekakva posebna ovlašćenja i privilegije. Da ostvarivanje krajnjeg cilja, koji je po pravilu duboko kolektivistički znači da uniformisana lica smeju da krše prava drugih. Oni koji su položili zakletvu da štite prava i ustavni poredak, imaju jedno od najsvetijih dužnosti u svakoj zemlji, da se staraju o redu, miru i zaštiti pojedinca. Oni su ti koji moraju biti u skladu sa najvišim standardima službe. Njihovo delovanje može neizbežno promeniti ili oduzeti ljudski život, kao što je bio slučaj sa Džordžom Flojdom. Tragično preminuli Flojd nije žrtva samo četvorice nekompetentnih policajaca, već i trulog sistema koji ih je načinio takvim i stavio u poziciju da svoje zversko ponašanje iskale nad sugrađaninom. Razmere do kojih ide policijska brutalnost je sa pravom pokrenula raspravu o ukidanju takozvanog ,,kvalifikovanog imuniteta”, koji štiti državne službenike, uključujući i policajce za diskreciono delovanje u svom poslu. U praksi, ovo otežava žrtvama i njihovim porodicama da dođu do pravde. Ako ste ikada čuli za izreku: ,,samo krivci treba da se zabrinu”, to ovde ne važi, zbog pravnih posledica kvalifikovanog imuniteta. Ili bolje rečeno zbog izostanka adekvatnih posledica.
Drugi primer koji treba valjano analizirati i osuditi su demonstranti koji vide za shodno da svoj bes pretoče u vandalizovanje privatne svojine. Pokušavaju da opravdaju ubistvo žrtve kao veći gubitak od nekolicine izloga. Žive u jezivom predubeđenju da je njihova moralna ispravnost proporcionalna besu koji gaje. Zaslepljeni mržnjom i besom, ne shvataju da ove kategorije nikako ne mogu biti ubačene u jednačinu. Da tragičan gubitak života zbog neadekvatnog postupanja nekolicine policajaca nije ni u kakvoj korelaciji sa uništavanjem vlasništva malih privrednika. Ne postoji opravdanje koje bi poslužilo da se uništava nečije vlasništvo. Nečiji izvor prihoda i plodovi ko zna koliko godina rada. Penzionisano vojno lice koje drži poslastičarnicu na uglu nije ubilo Džordža Flojda. Nije ni latinoamerički frizer dva bloka niže. Ni žena koja radi u pekari. Ipak, sada svako od njih mora da gleda sa predostrožnošću. Imaju opravdan razlog da se osećaju nebezbedno u svojim lokalnim sredinama. Uprkos tome što su pristojni ljudi i ugledni građani. Sve to dok se za pojedine vinovnike ovih zločina prikuplja novac za kauciju i koji uz pomoć političara i poznatih ličnosti izlaze iz zatvora. Pogršeno ih proglašavaju herojima, žrtvama brutalnog sistema. Ovo ide još i dalje, jer stimuliše njihovo štetočinsko delovanje. Obij radnju. Pokradi šta ima. Izađi uz plaćenu kauciju. Jedi. Spavaj. Ponovi.
Licemerje tobožnjih boraca za prava manjina je još strašnije. U toku ovih nereda je život izgubio i Dejvid Dorn, veteran policije iz Sent Luisa, sa 38 godina u službi. Dorn se odazvao pozivu vlasnika, čija radnja je bila pljačkana. Nešto kasnije je pronađen sa prostrelnom ranom u grudima, pošto su kradljivci televizora pobegli. Dejvid Dorn je bio Afroamerikanac, što neslavno dodaje ironiju na celu priču i ukazuje na licemerje lidera protesta i lažnih boraca za prava manjina. Iako optužnica za Dornovo ubistvo tereti za teže krivično delo (drugostepeno ubistvo), nego za Flojdovo (trećestepeno).
Ovakva dela će izazvati oštre reakcije. Prosečan birač koji veruje u Donalda Trampa očekuje čvrstu ruku. I tako se kolo nasilja okreće. Sa pravnog aspekta, da bi američki predsednik mogao da upotrebi pripadnike vojske, moraju biti ispunjeni određeni kriterijumi: (1) faktičko stanje kao uslov što je predviđeno u tri slučaja: (A) kada zahtev za to upute zakonodavno telo ili guverner federalne jedinice, usled nemogućnosti da se telo sastane zbog ustanka; (B) da bi se odgovorilo na ustanak koji onemogućava primenu prava; (C) kao odgovor na ustanak, nasilje, protivzakonito delanje ili zaveru koji rezultiraju kršenjem ustavom zagarantovanih prava, a vlast savezne države nije u mogućnosti ili ne želi da ta prava zaštiti. Drugi uslov jeste da predsednik jasno i nedvosmisleno iznese poziv da se pobunjenici raziđu i tako prestanu kršenje ustavnog poretka, a da će u suprotnom postupiti u skladu sa svojim ovlašćenjima i poslati vojsku. Na konferenciji za štampu, održanoj 1. juna , Tramp je naglasio da će u slučaju da savezne države ne reše ugrožavanje života i svojine, poslati vojsku i tako ,,rešiti problem”. Među pravnicima u Americi se vodi rasprava da li je forma u kojoj je upozorenje izrečeno adekvatna i kvalifikuje izjavu kao ispunjen uslov za postupanje po Ustaničkom aktu iz 1807. (Insurrection Act, prim. aut.), što predstavlja pravni osnov predsedniku da postupi na navedeni način. S tim u vezi je važan odeljak 1835 američkog krivičnog zakonika, koji predviđa novčanu kaznu i/ili zatvorsku do dve godine za činovnika koji svojevoljno, a protivno ustavu ili bez odobrenja kongresa upotrebi vojsku, odnosno ratno vazduhoplovstvo kao kršenje takozvanog PCA. Posse Comitatus akt je zakon koji ograničava ovlašćenja federalne vlade o upotrebi vojske radi izvršavanja unutrašnjih poslova. Zato tzv. ustanički zakon predstavlja legalno odstupanje od kaznenog dela iz odeljka 1835. Ovakvo postupanje ne bi bilo nikakva novina, američki predsednici su u 19 navrata postupali po ustaničkom zakonu. Najčešće 1960ih, kada je to bilo neophodno u pojedinim saveznim državama, zbog sprovođenja novonastalih, antidiskriminacionih pravnih normi.
Nasilje nije jedini problem sa kojim se američko društvo suočava. Mnogo veća pretnja leži u pozadini – kolektivizam. Javlja se u različitim oblicima i svako malo ukrade naizgled plemenite borbe, zatim gura svoju radikalnu agendu. Agendu koja ne mari za vrednost ljudskog života,
Autor: Milan Pešović
O autoru: Milan Pešović je student prava u Beogradu. Višegodišnji je studentski aktivista, sa interesovanjima za oblasti prava, ekonomije i politike.
