Tokom krize, nekada nezamislive stvari postaju neizbežne. Nalazimo se usred najvećeg društvenog potresa od Drugog svetskog rata, a neoliberalizam se bori za poslednji uzdah. Od većih poreza za bogate do veće države, došlo je vreme za ideje koje su se pre samo mesec dana činile nemogućim.

Postoje oni koji govore da pandemija ne bi trebalo da se politizuje. Politizacija je jednaka uverenju u sopstvenu pravednost – poput religijskih fanatika koji galame o Božjem gnevu, populističkog zastrašivanja pričama o “kineskom virusu” ili propovednika toga da ulazimo u novu eru ljubavi, samosvesti i besplatnog novca za sve.

Ali postoje i oni koji govore da je upravo sada vreme da se progovori. Oni tvrde da odluke koje se sada donesu imati dalekosežne posledice, ili, kako je svojevremeno izjavio šef Obaminog štaba nakon pada Lehman Brothers-a :”Nikada ne želite da vam ozbiljna kriza propadne”.

Tokom prvih par sedmica, bio sam od onih koji su negirali ozbiljne posledice krize. Pisao sam o prilikama koje ova kriza otvara, ali to se sada čini netaktičnim, čak uvredljivim. Dani su prolazili i malo po malo, postalo je jasno da kriza može da traje mesecima, godinu dana, ili možda i duže, a da privremene anti-krizne mere jednog dana mogu da postanu trajne već dan kasnije. 

Niko ne zna šta nas očekuje ovaj put. Upravo zbog toga što znamo da je budućnost neizvesna, moramo da razgovaramo. 

Plima se povlači 

Početkom aprila britanski Financial Times objavio je editorijal koji će u budućnosti istoričari da citiraju. 

Financial Times je vodeći svetski biznis dnevnik i, da budem iskren, ne baš progresivna publikacija. Njega čitaju najbogatiji i najmoćniji igrači svetske politike i finansijskog tržišta. Svaki mesec ovaj magazin objavljuje dodatak bez presedana sa naslovom “Kako ga potrošiti” o jahtama, vilama, skupocenim satovima i automobilima. 

Ali, istorijske subote prepodne 4. aprila taj magazin je objavio ovo:

“Radikalne reforme – zaokret u dominantnom pristupu u protekle četiri decenije – moraju da se stave na sto. Vlade će morati da prihvate aktivniju ulogu u privredi. Javne usluge moraju da se posmatraju najpre kao investicije, a ne kao obaveze i novi načini da se tržište rada učini nesigurnijim. Redistribucija će ponovo biti na dnevnom redu; privilegije starijih i bogatih se dovode u pitanje. Nekada ekscentrični pristupi, poput zagarantovanog minimalnog prihoda i oporezivanja bogatih, moraće da se iskombinuju”

O čemu se ovde radi? Kako je moguće da je vodeći zagovornik kapitalizma iznenada postao zagovornik redistribucije, jače države, čak i zagarantovanog minimalnog prihoda?

Decenijama ovaj magazin je čvrsto tajao iza kapitalističkog modela male države, niskih poreza, ograničene, ili najdalje blaže ograničene socijalne sigurnosti. “U godinama kad sam ja radio tamo” – izjavio je novinar koji je radio za taj magazin od 1986 “Financial Times je zagovarao slobodno tržišni kapitalizam sa ljudskim licem. Ovaj editorijal nas šalje u odvažni novi smer”

Ideje iz ovog uvodnika nisu se pojavile niodkuda: pređen je daleki put, od marginalne publikacije do mejnstrima. Od anarhističkih zajednica do najgledanijih večernjih emisija; od opskurnog bloga do – Financial Timesa.

I sada, usred najveće krize posle Drugog svetskog rata, ove ideje bi mogle da promene svet.

Da bi bilo jasnije kako smo stigli ovde, potrebno je da zakoračimo nazad u istoriju. Iako je to sada teško zamislivo, pre nekih 70 godina zagovornici slobodnotržišnog kapitalizma su bili radikali. 

U švajcarskom selu Mont Pèlerin je 1947. osnovan mali think-tank. Mont Pèlerin Društvo činili su samoproglašeni “neoliberali”, ljudi poput filozofa Fridrih Hajeka (Friedrich Hayek) i ekonomiste Miltona Fridmana (Milton Friedman).

Tih dana, neposredno posle rata, većina političara i ekonomista prigrlila je ideje Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes), britanskog ekonomiste i vodećeg zagovornika jake države, visokih poreza i masivne mreže socijalne sigurnosti. Neoliberali su strahovali da će rastuća država dovesti do novih oblika tiranije. Zato su se pobunili.

Članovi Mont Pèlerin Društva su znali da im predstoji dugačak put. Vreme za usvajanje nove ideje obično se meri “generacijama” – primetio je Hajek “i to je jedan razlog zbog čega naša današnja razmišljanja izgledaju tako nemoćno pred stvarnošću”.

Fridman je imao ista razmišljanja: “Ljudi koji sada vode državu odraz su razmišljanja starih dve decenije kad su oni studirali” Najveći broj ljudi, verovao je on, svoje osnovne ideje usvaja u svojim tinejdžerskim danima i time je objašnjavao razlog zbog kojeg su “stare teorije još uvek dominantne u političkim dešavanjima savremenog sveta”.

Fridman je bio propovednik principa slobodnog tržišta. Verovao je u prioritet ličnih interesa. Štagod da je problem, njegovo rešenje bilo je jednostavno: dole sa državom, napred sa biznisom. Ili, bolje, potrebno je da se svi državni sektori komercijalizuju, od zdravstva do obrazovnog sistema. Ukoliko je potrebno i silom. Čak i u slučaju prirodne katastrofe, kompanije treba da budu zadužene za organizaciju pomoći.

Fridman je bio svestan sopstvenog radikalizma. Znao je da se nalazi daleko od glavnog toka, ali to mu je samo davalo snagu. Magazin Tajm (Time magazin) ovog američkog ekonomistu okarakterisao je kao “pariskog dizajnera čije modele kupuje nekoliko odabranih kupaca, ali koji ipak utiču na sve modne trendove”.

U Fridmanovim delima, krize su igrale glavnu ulogu. U uvodu svoje studije “Kapitalizam i sloboda” iz 1982, napisao je čuvene reči:

“Samo kriza, bilo umišljena ili stvarna, proizvodi pravu promenu. Kad se pojavi kriza, preduzimaju se akcije koje proizilaze iz raspoloživih ideja”

Raspoložive ideje. Prema Fridmanu, ono što se dogodi u vreme krize zavisi od konteksta u kom se nalazi. Onda, ideje, nekada odbačene kao nerealne i nemoguće, mogu da postanu neizbežne.

Upravo to se i dogodilo. Tokom krize 1970-ih (ekonomske kontrakcije, inflacije, i Opec-a), neoliberali su spremno čekali da rašire krila. Istoričar Angus Burgin sumira “Oni su pomogli da se preduzme globalna politička transformacija”. Konzervativni lideri SAD, poput američkog predsednika Ronalda Regana (Ronald Reagan) i britanske premijerke Margaret Tačer (Margaret Thatcher) usvojili su nekada radikalne Hajekove i Fridmanove ideje, a vremenom su isto učinili i njihovi politički protivnici, Bil Klinton (Bill Clinton) i Toni Bler (Tony Blair).

Jedno po jedno, državna preduzeća širom sveta su privatizovana. Sindikati su zauzdani a socijalna davanja smanjena. Regan je tvrdio da je devet najstrašnijih reči u engleskom “Ja sam iz vlade i došao sam da pomognem”. Nakon sloma komunizma 1989. čak i socijalne demokrate su naizgled izgubile veru u vladu. U svom obraćanju iz 1996. tadašnji predsednik SAD izjavljuje “vreme velike države je završeno”.

Neoliberalizam se raširio iz think-tankova do novinara i preko novinara do političara zarazio je ljude poput virusa. Na večeri 2002. Tačer je upitana šta smatra svojim najvećim dostignućem. Kako je odgovorila? “Toni Bler i Laburisti. Mi smo naše protivnike naterali da promene mišljenje.”

*

I onda je stigla 2008.

Američka banka Lehman Brothers je 15. septembra otključala vrata najgoroj finansijskoj krizi od Velike depresije. Kada su takozvanom slobodnom tržištu zatrebala ogromna državna sredstva za spas, činilo se da je signaliziran kolaps neoliberalizma.

Ipak, 2008. nije predstavljala tačku istorijskog preokreta. Jedna za drugom države su odbacivale levičarske politike. Napravljeni su ogromni rezovi u ulaganjima u obrazovanje, zdravstveni sistem i sistem socijalne zaštite čak i kada je nejednakost rasla, a bonusi na Vol Stritu (Wall Street) dostizali svoj maksimum. Luksuzni dodatak Financial Times-a “Kako ga potrošiti?” prvi put je objavljen on-line godinu dana nakon sloma berze.

Vreme koje su neoliberali proveli spremajući se za krizu 1970-ih, njihovi protivnici su propustili i krizu su dočekali praznih ruku. Jedino što su znali je protiv čega su. Protiv mera štednje. Protiv establišmenta. Program? Nije bilo dovoljno jasno za šta se tačno zalažu.

Sada, 12 godina kasnije, ponovo je nastupila kriza. Ovaj put mnogo destruktivnija, iznenadnija i smrtonosnija. Prema britanskoj centralnoj banci (British central bank), Velika Britanija  nalazi se pred vratima najveće recesije od zime 1709. Za samo tri sedmice skoro 17 miliona ljudi u SAD prijavilo se za program ekonomske pomoći. Krizi iz 2008. bilo je potrebno skoro dve godine da pogodi toliko ljudi.

Za razliku od sloma iz 2008, kriza koronavirusa ima jasan uzrok. Dok većina nas nema pojma šta su “kolateralizovane obaveze duga” ili “kreditne zamene”, svi vrlo dobro znamo šta je virus. I ako je 2008. nesmotrenost bankara uspešno pretvorena u krivicu dužnika, taj trik sad neće uspeti. 

Najvažnija razlika između 2008. i danas? Intelektualni kontekst. Raspoložive ideje. Ako je Fridman bio u pravu da krize nezamislivo čine neizbežnim, ovaj put istorija će možda krenuti sasvim drugačijim smerom.

Trojica opasnih francuskih ekonomista 

Ekstremno desničarski portal je u oktobru 2019. objavio naslov “Trojica ekstremno levih ekonomista utiču na to kako mladi vide ekonomiju i kapitalizam”. Radilo se o jednom od onih niskobudžetnih portala koji je privlačio pažnju širenjem lažnih vesti, ali ovaj naslov o uticaju francuskog trojca bio je pogodak.

Dobro pamtim trenutak u kom sam naišao na ime jednog od te trojice: Toma Piketi (Thomas Piketty). Bila je to jesen 2013. I istraživao sam blog Branka Milanovića, što sam inače često radio jer su me zabavljale njegove kritike. Ali, u tom konkretnom članku, Milanović je imao iznenađujuće drugačiji ton. Upravo je bio završio obimnu studiju na francuskom i sada je pisao pohvale. Prema Milanoviću, bio je to “preokret u ekonomskom razmišljanju”.

Milanović je dugo bio jedan od retkih ekonomista zainteresovanih za istraživanje nejednakosti. Njegove kolege su izbegavale da se bave ovom temom. Robert Lukas (Robert Lucas), laureat za Nobela je 2003. čak tvrdio da su istraživanja koja problematizuju distribuciju “najotrovnija” za “razumnu ekonomiju”.

U međuvremenu, Piketi je već počeo rad na svom revolucionarnom delu. Objavio je 2001. opskurnu knjigu sa prvim ikada napisanim pasusom o najbogatijih 1%. Sa svojim kolegom Emanuelom Saezom (Emmanuel Saez) – drugim od trojice francuskih ekonomista – dokazivao je da je nejdnakost u SAD visoka kao što je bila tokom turbulentnih 1920-ih. Upravo ovaj akademski rad će inspirisati krik pokreta Okupirajmo Vol Strit (Occupy Wall Street): “Mi smo 99%”.

Piketi će se 2014. Pojaviti poput oluje. Profesor je, na užas mnogih, a najpre Financial Timesa, postao “ekonomska rok zvezda”. Krenuo je na svetsku turneju kako bi sa novinarima i političarima podelio svoj recept. Glavni sastojak njegovog recepta? Porezi.

Ovo nas dovodi do specijalizacije trećeg ekonomiste francuskog trojca, mladog Gabrijela Zukmana (Gabriel Zucman). Istog dana kad je Lehman Brothers pao 2008, ovaj tada dvadesetjednogodišnji student ekonomije krenuo je na praksu u francuskoj brokerskoj firmi. Tokom meseci koji će uslediti, Zukman je imao sedište u prvom redu da posmatra kolaps globalnog finansijskog sistema. Već tad, on je bio šokiran astronomskim iznosima koji su se slivali u male zemlje poput Luksemburga i Bermuda, poreskih rajeva u kojima su najbogatiji ljudi na svetu odnosili svoje bogatstvo.

Kroz nekoliko godina, Zukman je postao jedan od vodećih svetskih poreskih stručnjaka. U svojoj knjizi “Skriveno bogatstvo naroda” iz 2015. ustanovio je da je 7.6 triliona dolara sakriveno u poreskim rajevima. Zajedno sa Emanuelom Saezom Zukman je izračunao da 400 najbogatijih Amerikanaca plaća poreze niže od bilo koje druge grupe, od vodoinstalatera preko čistača do medicinskih sestara i penzionera. 

Mladom ekonomisti nisu bile potrebne suvišne reči da bi dokazao poentu. Dok njegov mentor, Piketi, postavlja novi kamen temeljac studijom od preko hiljadu stranica koji nam stiže ove godine, Zukmanova i Saezova knjiga se čita za dan. Konciznog naslova “Kako su bogataši izbegli poreze i kako da ih nateramo da ih plate” ova knjiga se čita kao spisak stvari koje sledeći američki predsednik treba da uradi.  

Najvažniji korak? Progresivno godišnje oporezivanje svih multimilionera. Ispostavlja se da visoki porezi nisu nužno loši za ekonomiju. Naprotiv, visoki porezi kapitalizam čine boljim. Recimo, 1952. najviši poreski razred bio je 92%, a ekonomija je rasla brže nego ikad.

Pre pet godina, ovakve ideje su još uvek smatrane radikalizmom koji se izbegava. Obamin finansijski savetnik ga je uveravao da oporezivanje bogatih nikada neće funkcionisati i da će bogataši (sa svojom vojskom računovođa i advokata) uvek naći načine da sačuvaju svoj novac. Čak je i tim Bernija Sandersa (Bernie Sanders) tokom kampanje 2016. odbio ponudu francuskog trojca koji je nudio da osmisli program oporezivanja bogatih.

Ali, 2016. je od sadašnjeg trenutka udaljena za čitavu jednu ideološku večnost. U 2020. Sandersov “pristojni” rival, Džo Bajden (Joe Biden) predlaže duplo veće poreze nego što je Hilari Klinton (Hillary Clinton) predlagala pre četiri godine. Ovih dana većina američkih glasača, uključujući i republikance odobrava značajno veće oporezivanje super-bogataša. U međuvremenu, preko bare, čak i Financial TImes zaključuje da oporezivanje bogataša nije toliko loša ideja.

Izvan salonskog socijalizma 

“Problem sa socijalizmom” jednom je rekla Tačer “je to što vam ponestane tuđeg novca”

Tačer je dotakla bolno mesto. Levičari često govore o porezima i nejednakosti, ali odakle bi trebalo da stiže novac? Pretpostavka koja važi za oba ekstrema političkog spektra je da većinu bogatstva generišu preduzetnici-vizionari, ljudi poput Džefa Bezosa (Jeff Bezos) i Elona Maska (Elon Musk). Ovo se pretvara u etički problem: da li ovi titani treba sa drugima da dele deo svog imetka?

Ako i vi ovako mislite, onda bih vam predstavio Marijanu Mazukato (Mariana Mazzucato), jednu od najdalekovidijih ekonomista našeg doba. Mazukato pripada generaciji ekonomista, uglavnom žena, koje smatraju da polemika o porezima nije dovoljna. “Problem što progresivci često ostaju bez argumenata je u tome što se fokusiraju na redistribuciju, umesto na stvaranje bogatstva” objašnjava Mazukato.

Tokom poslednjih par sedmica širom sveta se objavljuju liste koje smo počeli da nazivamo “spiskovi neophodnih zanimanja”. I, čudo neviđeno: poslovi poput “menadžer hedž fonda” ili “korporativni poreski savetnik” nisu bili ni na jednom od ovih spiskova. Iznenada je postalo savršeno jasno ko zapravo radi stvarno važan posao u negovateljstvu, obrazovanju, transportu i trgovini.

Dvojica holandskih ekonomista su 2018. napravili studiju u kojoj su zaključili da četvrtina radno sposobne populacije sumnja u smisao svog posla. Još interesantnije, poslovi u biznisu su se četiri puta češće smatrali “društveno besmislenim poslovima” nego poslovi u javnoj sferi. Najveći broj ljudi sa ovim “bulšit poslovima” bili su zaposleni u sektorima finansija i marketinga. 

Ovo nas dovodi do sledećeg pitanja: gde nastaje bogatstvo? Mediji poput Fajnanšal Tajmsa su često tvrdili – poput neoliberalnih tvoraca, Fridmana i Hajeka, bogatstvo stvaraju preduzetnici, ne države. Vlade su najveći korisnici bogatstva. Njihova uloga je da obezbede dobru infrastrukturu i atraktivne poreske okvire i da se sklone s puta.

Ali kada je 2011. Mazukato po stoti put čula kako političari zaposlene u državi nazivaju “neprijateljima preduzetništva” nešto se prelomilo u njoj. Odlučila je da uradi istraživanje. Dve godine kasnije, napisala je knjigu koja je uzdrmala svet političara. Naslovila je knjigu: Preduzetnička država.

U svojoj knjizi, Mazukato dokazuje da državu ne čini samo obrazovanje, zdravstveni sistem, komunalne i poštanske usluge, već i stvarni, komercijalni izumi. Uzmimo za primer iPhone. Svaku sitnicu koja iPhone čini pametnim telefonom, nasuprot glupih – interneta, GPS-a, ekrana osetljivog na dodir, baterije, hard diska, prepoznavanja glasa – razvili su istraživači na platnom spisku države.

A ono što je primenjivo na Apple, primenjivo je i na druge tehnološke gigante. Google? Primili su masan državni grant da razviju pretraživački alat. Tesla? Pa on je plakao za investitorima sve dok mu američko Ministarstvo za energetiku nije dalo 465 miliona dolara. Elon Mask je od početka bio korisnik grantova, njegove tri kompanije – Tesla, SpaceX i SolarCity su primile ukupno skoro 5 milijardi dolara poreskih obveznika. 

“Što više istražujem, sve mi je jasnije: državne investicije su svuda” izjavila je Mazukato prošle godine za magazin posvećen tehnologiji, Wired. 

Istina, država nekad investira u neisplative projekte. Šokantno? Ne: to je suština investiranja. Preduzetništvo je uvek rizik. Mazukato primećuje da je problem sa većinom privatnih investicionih fondova to što nisu baš toliko spremni da investiraju. Nakon epidemije SARS-a 2003. Privatni investitori su se brzo iključili iz istraživanja koronavirusa. Za njih to jednostavno nije bilo dovoljno isplativo. U međuvremenu, javno finansirana istraživanja su se nastavila, i koštala su američku vladu neisplativih 700 miliona dolara. Kad i ako se ikada pojavi vakcina, zahvalite državi na tome.

Primer koji rad Mazukato čini najjačim je primer farmaceutske industrije. Gotovo svaki medicinski izum počinje u javno finansiranoj laboratoriji. Farmaceutski giganti poput Rošea (Roche) i Fajzera (Pfizer) uglavnom kupuju patente i re-brendiraju stare lekove, a onda koriste profit za isplatu dividendi i dizanje cene akcija. Sve ovo je dovelo do toga da se godišnji prihodi akcionara 27 najvećih farmaceutskih kompanija učetvorostruče od 2000.

Da se Mazukato pita, ovo bi se menjalo. Kada vlada subvencioniše veliku inovaciju, ona je dostupna za industriju. Štaviše, upravo to je cilj! Ali, onda bi vlada trebalo da profitira od toga.  Izluđujuće je to što su korporacije kojima se najviše pomaže, upravo one koje uspešno izbegavaju poreze. Korporacije kao što su Apple, Google, ili Fajzer uspešno su izbegle oporezivanje desetina milijardi.

Nema sumnje, ove kompanije bi trebalo da plate svoj deo poreza. Međutim, još važnije od toga, smatra Mazukato, vlade bi konačno trebalo da dobiju priznanje za svoja dostignuća. Jedan od njenih omiljenih primera je Kenedijava izjava za vreme “svemirske trke” iz 1962:

“Mi smo izabrali da u ovoj deceniji stignemo do Meseca, ne zato što je to jednostavno, već zato što je teško” 

I mi danas smo suočeni sa ogromnim izazovom koji zahteva ni sa čim uporedivu moć državnih inovacija. Za početak, suočeni smo sa jednim od najozbiljnijih problema naše vrste: klimatskim promenama. Više nego ikad nam je potreban mentalitet iz Kenedijevog govora kako bismo uspeli da transformacijom odgovorimo na klimatske promene. Nije slučajno to što je Mazukato, zajedno sa britansko-venecelanskom ekonomistkinjom Kartolom Perez (Carlota Perez), postala intelektualna majka Zelenog novog dila (Green New Deal), najambicioznijeg svetskog plana za rešavanje problema klimatskih promena.

Američka ekonomistkinja, prijateljica od Marijane Mazukato, Stefani Kelton (Stephanie Kelton) dodaje i to da vlada ukoliko je potrebno za finansiranje ovih projekata, može da emituje novac – i ne brine za narastajući javni dug i deficit. Ekonomisti poput Mazukato i Kelton nemaju mnogo strpljenja za starovremene političare, ekonomiste i novinare koji vlade upoređuju sa domaćinstvima. Na kraju krajeva, domaćinstva ne mogu da prikupljaju poreze ili izdaju kredite u sopstvenoj valuti. 

Ono o čemu ovde govorimo je, ni manje ni više, nego revoulucija u ekonomskom razmišljanju. Tamo gde je kriza iz 2008. rešavana strogom štednjom, sada se dešava da Fajnanšal Tajms hvali nikog drugog nego Kelton (naslov njene knjige govori za sebe: “Deficit je mit”), nazivajući je savremenim Miltonom Fridmanom. Kada se u njihovom uvodniku iz aprila kaže da vlade javne usluge “moraju da posmatraju pre kao investicije, nego kao obaveze” to je odjek onoga što Mazukato i Kelton govore godinama.

Međutim, možda najinteresantnija stvar u vezi sa ovim ženama je to što njih ne zadovoljava prazna priča. One žele rezultate. Kelton je, recimo, uticajna politička savetnica, Perez je savetnica u bezbroj kompanija i institucija, a Mazukato je takođe izrazito upoznata sa radom svetskih institucija.

Mazukato nije samo redovni gost na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu (gde se susreću najbogatiji i najmoćniji), ova italijanska ekonomistkinja je savetnica senatorke Elizabet Voren (Elizabeth Warren) i kongresmenke Aleksandre Okazio-Kortez (Alexandria Ocasio-Cortez) u SAD, a u Škotskoj premijerke Nikol Sturdžeon (Nicola Sturgeon). Kada je evropski parlament prošle godine doneo ambiciozne programe za inovacije, iza toga je stajala Mazukato.

“Želim da neki rad ima uticaj” – izjavila je jednom drsko. “U suprotnom to je salonski socijalizam: “Držite ponekad neke govore, i ništa se ne dogodi”

Kako ideje oblikuju svet

Kako vi menjate svet?

Pitajte ovo grupu progresivaca i nećete čekati dugo dok neko ne pomene Džozefa Overtona (Joseph Overton). Overton je dosledno pratio Fridmanove stope. Radio je za neoliberalni think tank i godinama je zagovarao niže poreze i malu državu. Zanimalo ga je kako nezamislive stvari vremenom postanu neizbežne.

Zamislimo prozor, govorio je Overton. Ideje koje prolaze kroz taj prozor su one koje se smatraju prihvatljivim ili čak popularnim u bilo kom trenutku. Ako ste političar koji želi da bude ponovo izabran, bolje vam je da ostanete unutar tog prozora. Ali ako hoćete da promenite svet, treba vam veći prozor. Kako to da izvedete? Tako što ćete da pomerate granice, tako što ćete biti nerazumni, nepodnošljivi i iracionalni.

Poslednjih godina, Overtonov prozor je nesumnjivo postao veći. Ono što je nekad bilo marginalizovano, sada je glavno. Opskurni grafikon francuskog ekonomiste postao je planetarno popularni slogan pokreta Okupirajmo Vol Strit (“Mi smo 99%”); Ovaj pokret je utabao stazu za revolucionarnog predsedničkog kandidata, a Berni Sanders je i druge političare, poput Bajdena, povukao u tom smeru.

Većina mladih Amerikanaca danas preferira socijalizam u odnosu na kapitalizam – nešto što je bilo nezamislivo pre 30 godina. Ranih osamdesetih mladi glasači su bili najveća podrška Reganovoj neoliberalnoj politici.

Ali, zar Sanders nije ispao iz trke? Zar nije socijalista Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) dramatično poražen samo godinu dana ranije u Velikoj Britaniji?

Apsolutno. Ali izborni rezultati nisu jedini pokazatelj ere. Korbin je možda izgubio izbore 2017. i 2019, ali politika konzervativaca završila je mnogo bliže politici laburista nego svom programu.

Slično tome, iako je Sanders imao mnogo radikalniji plan za klimatske promene nego Bajden 2020, Bajdenov klimatski plan je danas radikalniji od Sandersovog 2016.

Tačer nije bila nesmotrena kad je izjavila da su Novi laburisti i Toni Bler njen najveći uspeh. Kada je njena partija poražena 1997. poražena je od oponenata koji su zastupali njene ideje. 

Menjati svet je nezahvalan posao. Ne postoji trenutak trijumfa u kom vaši protivnici ponizno priznaju da ste bili u pravu. U politici, najbolje čemu možete da se nadate je da će vas neko iskopirati. Fridman je ovo shvatio još 1970. kad je opisao novinarima kako će ideje promeniti svet. To je drama u četiri čina:

“Prvi čin: razmišljanja lupetala poput mene se izbegavaju.

Drugi čin: ortodoksnim vernicima postaje neprijatno jer se čini da ideje sadrže nešto istine.

Treći čin: Ljudi počinju da govore:” Svi smo svesni toga da je ovo nepraktično i da se radi o teorijskom ekstremu, ali je potrebno da razmotrimo razumnije načine kako bismo krenuli u tom smeru”

Četvrti čin: Oponenti moje ideje karikiraju i izvrgavaju ruglu, kako bi mogli da zauzmu poziciju na kojoj sam ja nekada stajao.”

*

Ipak, ako je tačno da sve velike ideje počinju lupetanjem, to ne znači da je svako lupetanje velika ideja. Iako radikalni pristupi povremeno postaju popularni, bilo bi dobro da jednom pobede i na izborima. Na levici se Overtonov prozor prečesto koristi kao izgovor za poraz. Makar smo pobedili u ratu ideja.

Mnogi samoproglašeni radikali imaju tek poluformirane planove kako da dođu na vlast, ako uopšte imaju ikakve planove. Ali ako kritikujete ovo, bićete označeni kao izdajnik. Zapravo, levičari imaju dugu istoriju prebacivanja krivice na druge – na medije, establišment, skeptike među sopstvenim pristalicama – ali retko priznaju sopstvenu krivicu.

Koliko je u stvari teško promeniti svet, postalo mi je jasnije tek nakon što sam nedavno, tokom karantina, pročitao knjigu “Teške žene” (Difficult Women). Knjigu je napisala britanska novinarka Helen Luis (Helen Lewis), i radi se o istoriji feminizma u Velikoj Britaniji, ali bi bilo dobro da je pročita svako ko teži da svet učini boljim.

Pod “teškim”, Luis podrazumeva sledeće stvari:

  • Teško je promeniti svet, morate da se žrtvujete.

 

  • Mnogi revolucionari su teški. Progres često počinje sa ljudima koji su tvrdoglavi, podmukli i namerno ljuljaju čamac. 

 

  • To što činite dobro vas ne čini savršenima. U istoriji su heroji retko bili besprekorno čisti kao imidž koji je napravljen o njima.

 

Suština Luisove kritike je da mnogi aktivisti zanemariju ovu kompleksnost i to ih čini manje efikasnim. Pogledajte Twitter koji je krcat članovima spremnim da osuđuju druge članove. Heroj jednog dana, već dan kasnije zbog mrlje ili blage kontroverze postaje predmet srpdnje. 

Luis pokazuje da u svakom društvenom pokretu postoji mnogo različitih uloga, a da su neprijatni savezi i kompromisi često neophodni. Britanski pokret sufražetkinja okupio je  čitav niz “teških žena, od žene ribara do aristokrake, od devojke iz mlina do indijanske princeze”. Ovaj kompleksni savez preživeo je taman dovoljno da dočeka pobedu 1918. omogućivši tako ženama preko 30 koje imaju imovinu da glasaju.

(Da, upravo tako, prvobitno su samo privilegovane žene dobile pravo glasa. To je predstavljalo svojevrsni kompromis, taj prvi korak neminovno je vodio sledećem: univerzalnom pravu glasa za žene 1928.)

I ne, čak ni njihov uspeh ove žene nije uspeo da pretvori u prijateljice. Sve osim toga. Prema Luis: “Ovaj veliki uspeh sufražetkinja, ugašen je uspomenama na lične nesuglasice”.

Progres je, ispostavlja se, komplikovan.

Način na koji razumemo aktivizam teži tome da zaboravimo na činjenicu da su nam sve te različite uloge potrebne. Skloni smo tome da – u emisijama i na okupljanjima – odaberemo našu omiljenu vrstu aktivizma: palac gore za Gretu Tunberg (Greta Thunberg), ali ne i za blokade puteva koje organizuje Extinction Rebellion. Ili, divimo se demonstrantima iz Okupirajmo Vol Strit, ali preziremo lobiste u Davosu. 

Tako se ne menjaju stvari. Svi imaju svoju ulogu, i profesor i anarhista. I onaj koji radi na mreži ljudi i agitator. Provokator i mirotvorac. Oni koji pišu akademske tekstove i oni koji ih “prevode” za širu publiku. Lobisti iza scene i oni koje privodi policija tokom nemira.

Jedna stvar je sigurna. Dolazi trenutak kad širenje ramova Overtonovog prozora više nije dovoljno. Dolazi trenutak kad je potrebno da se umaršira u institucije i da se nekada radikalnim idejama dâ moć.

Mislim da je taj trenutak došao.

*

Nakon četrdeset godina dominacije, stara ideologija umire. Šta će je zameniti? Niko ne može da bude siguran. Nije nezamislivo da nas ova kriza gurne na još mračnije mesto. Vladari će da je iskoriste za sticanje još veće moći, ograničavanje slobode svog stanovništva i gašenje plamena rasizma i mržnje. 

Ali stvari mogu da budu i drugačije. Zahvaljujući mukotrpnom radu bezbroj aktivista i akademika, popularizatora i agitatora, mi možemo da zamislimo i drugačiji put. Pandemija bi mogla da nas odvede putem novih vrednosti. 

Ako postoji dogma koja definiše neoliberalizam, to je tvrdnja da je većina ljudi sebična. Ona proizilazi iz ciničnog pogleda na ljudsku prirodu iz koje je kasnije sledilo mnogo toga – privatizacije, rastuća nejednakost i erozija državne sfere.

Pojavio se prostor za drugačije, mnogo realističnije razumevanje ljudske prirode: da smo kao vrsta dorasli saradnji. Iz toga može da sledi – država koja se bazira na poverenju, poreski sistem koji se oslanja na solidarnost i održive investicije koje obezbeđuju budućnost. I sve to kako bismo se pripremili za najveći izazov ovog veka, našu usporenu pandemiju – klimatske promene.

Niko ne može da zna gde će kriza da nas odvede. Ali, za razliku od prošlog puta, makar smo bolje pripremljeni.

Autor: Rutger Bregman

Izvorni članak je ovde.