“Politički gledano, konačno imamo vladu otvorenu i za unutrašnji dijalog o Kosovu, ali i na mestu premijera ženu, pa još i gej i Hrvaticu! Nismo li se, dakle, i politički i privredno posve promenili, usvojili sve ideale jednog otvorenog društva i zahvaljući tome krenuli nepovratno putem napretka? Sve to je, razume se, zasluga promene vlasti i uopšte velike promene, nakon mučnog pljačkaškog perioda vladavine „žutih“ i nekadašnje pogrešne politike. Sve se kreće na bolje, Srbiju je, po prvi put u novijoj istoriji, zahvatio nezaustavljivi kolektivni optimizam. Verujem da mnogi misleći građani i građanke Srbije, kad porazmisle o Srbiji mogu jedino da budu u neverici. Da li je ovo stvarno? Više je od stvarnog – nestvarno je, ili, sociološkim rečnikom rečeno – simulakrum je. Strašnije od laži.”
Ako pratite vodeće domaće medije, ne možete a da ne počnete da sumnjate u sopstveni razum. Bajkovite TV priloge kvare slike stvarnosti. Većina ljudi koje poznajete radi loše ili slabije plaćene poslove. Oni koji imaju sopstvene firme doslovno se dave u dugovima, duguju bankama, državi, dobavljačima. Deca vaših prijatelja, nekada talentovana i radoznala deca, sada su utučeni i razočarani mladi ljudi, bez izgleda da će ikada naći posao, u struci ili van nje. Zvanične procene stope nezaposlenosti neophodni je uzimati sa velikom rezervom, jer se statističkim podacima i kriterijumima za merenje manipuliše u zavisnosti od dnevno političkih potreba. Mnogi vaši prijatelji su emigrirali, a još više njih intenzivno radi na trajnom odlasku iz Srbije. Uče se jezici, prekopavaju se stranice inostranih univerziteta, obnavljaju se kontakti sa zaboravljenim rođacima iz inostranstva. Verovatno je da svi vaši prijatelji, a i vi, živite u nekom obliku porodične solidarnosti i pomoći, gde se međusobno pomažete i krpite iz meseca u mesec. U tom vrtlogu odricanja i snalaženja, praćenom osećanjem nesposobnosti i nesnalažljivosti, sa vestima nas svakodnevno zasipaju sasvim drugačijom slikom. Izloženi smo beskonačnim PR prilozima u kojima se otvaraju fabrike, zapošljava na hiljade i desetine hiljada ljudi, renoviraju škole i bolnice, grade se stotine kilometara puteva i važnih saobraćajnica, a Srbiju opsedaju horde stranih investitora, budžet je u stalnom suficitu a privreda u višegodišnjem uzlaznom trendu. I to nije sve! Politički gledano, konačno imamo vladu otvorenu i za unutrašnji dijalog o Kosovu, ali i na mestu premijera ženu, pa još i gej i Hrvaticu! Nismo li se, dakle, i politički i privredno posve promenili, usvojili sve ideale jednog otvorenog društva i zahvaljući tome krenuli nepovratno putem napretka? Sve to je, razume se, zasluga promene vlasti i uopšte velike promene, nakon mučnog pljačkaškog perioda vladavine „žutih“ i nekadašnje pogrešne politike. Sve se kreće na bolje, Srbiju je, po prvi put u novijoj istoriji, zahvatio nezaustavljivi kolektivni optimizam. Verujem da mnogi misleći građani i građanke Srbije, kad porazmisle o Srbiji mogu jedino da budu u neverici. Da li je ovo stvarno? Više je od stvarnog – nestvarno je, ili, sociološkim rečnikom rečeno – simulakrum je. Strašnije od laži.
Nesklad između TV priloga i stvarnog života u Srbiji dodatno produbljuju birane izjave o tome kako se na rešavanju određenih problema zapravo intenzivno radi. Pošto se u ovom tekstu bavimo preduzetništvom (malim i srednjim domaćim preduzećima), najave o digitalizaciji Uprave ili o racionalizaciji birokratije, radosne su vesti. S druge strane, ispod radara prolazi prisila na članstvo (i plaćanje članarine) Privrednoj komori Srbije (PKS), a dok se o suštinskom problemu preduzetništva – poreskoj blokadi, apsolutno ne govori. Zapravo, o porezima i preduzetništvu možemo da čujemo ponešto samo u kontekstu sive ekonomije i kada se govori o izbegavanju poreza. Tako smo više meseci trpeli „Uzmi račun“ kampanju, kojom su počinjale i završavale sve informativne emisije. Deo kampanje bila je i nagradna igra koja je izazvala nezapamćene gužve u poštama, a čiji troškovi i efekti će verovatno ostati još jedna u nizu večitih misterija. Kampanja je bila samo najava početka borbe protiv sive ekonomije u 2017. – proglašenoj za godinu suzbijanja sive ekonomije. Drugi deo te borbe je ovih dana najavljena nova Uredba o kriterijumima i elementima za paušalno oporezivanje koja će dodatno opteretiti preduzetništvo u Srbiji. Razne akcije sadašnje Vlade godinama služe jedino u svrhu mazanja očiju različitim međunarodnim organizacijama koje prate privredni razvoj u Srbiji. Tako, recimo, poslednji izveštaj Evropske komisije pohvalno govori o naporima srpskih vlasti da se kroz osnivanje različitih vladinih agencija poboljša poslovna klima u Srbiji. Ipak, i u ovim izveštajima se na više mesta navodi da je stanje poslovne klime u Srbiji daleko ispod EU proseka. U praksi, disproporcija između stvarnosti i kreirane slike identična je kao i medijska slika života u Srbiji i stvarnog života. Desetine vladinih agencija i razni timovi koji se, navodno, bave razvojem preduzetništva u Srbiji, intenzivno rade isključivo na šminkanju stvarnosti. Dokaz za ovo je sada već skoro dve decenije duga transformacija srpske privrede praćena kontinuiranim naporima svih, pa i ove, vlasti. Nisu neophodni statistički podaci i zatrpavanje teksta brojevima, pa da se razume da toliki i takvi višedecenijski napori nemaju najavljene efekte. Naprotiv, svi poreski nameti su od 2012. uvećani i za stanovništvo i za privredu. Najnovija Uredba, po kojoj se oporezuje porez (!) na zarade zaposlenih, iz nekog razloga najavljuje se kao podsticajna mera. Jedina stvar koja može da se smatra podsticajnom je ograničenje povećanja nameta (najviše do 10% i to ukoliko je bilo povećanja u prethodnom periodu). Istovremeno, ova intervencija ima očiglednu nameru da dodatno optereti IT sektor, tako što ga svrstava u posebnu poresku grupu, za koji je ustanovljeno da je profitabilan. Obim sive ekonomije je inače nezgodno istraživati i najčešće se govori o procenama. Procene tog obima za Srbiju, čak i one optimistične, govore nam da je siva ekonomija u Srbiji zastupljena čak nekoliko puta više nego što je to EU prosek – u Srbiji preko 20%, u EU oko 5%. Uže ekonomski gledano toliki obuhvat sive ekonomije (rad na crno, prodaja na crno, šverc i razni drugi neoporezovani prihodi) govori samo jedno – u Srbiji postoji privredni parasistem u kom prihoduje više stotina hiljada ljudi. Čak i laiku bi moglo da bude jasno da represivne mere (povećanje poreza, prinudna naplata, pooštrena inspekcija, itd.) mogu da budu samo kontraproduktivne. Odnosno, ako se po novoj Uredbi porezi za novozaposlene u malim i srednjim preduzećima oporezuju sa dodatnih 5%, to će mnoge privatnike naterati da ne prijavljuju radnike. Postojeće poresko opterećenje rada (67% od neto zarade) već je bilo dovoljna prepreka za sebe. Dakle, jasno je da proklamovani cilj ove Uredbe (suzbijanje sive ekonomije i rada na crno) ne može da bude postignut. Budući da je reč o jednostavno predvidivom ishodu ovih promena, otvara se prostor za sumnju da je upravo taj predvidivi ishod bio cilj. Da bi se razumeo pravi cilj, neophodno je u analizu ubaciti politički sistem.
Šta bi se dogodilo ukoliko bi se zaista omogućila povoljnija poslovna klima u Srbiji? Mnoge danas velike internacionalne korporacije, svoj život su počele kao male firme. Iako je u Srbiji učinjen pomak pri registraciji preduzeća (potrebno vreme je znatno skraćeno), čini se da je to i jedini pozitivni korak. Poslovanje je i dalje opterećeno komplikovanim birokratskim procedurama, parafiskalnim ali i fiskalnim nametima. Troškovi pokretanja biznisa su za domaće stanovništvo nedostižni i to ne troškovi potrebni za samo poslovanje (opremu), već troškovi prema državi. Domaći preduzetnici koji se odluče i kvalifikuju za paušalno oporezivanje, upadaju u beskrajnu igru dugovanja, kamata na kamatu, kašnjenja poreskih rešenja. Tako su poreska rešenja za 2014. godinu su preduzetnicima u Srbiji tako stizala krajem 2016. – do tada su svi poreze uplaćivali napamet, a kada su konačno stigla porezi su bili višestruko uvećani. Prema indeksu ekonomskih sloboda (od 0-100, gde je 100 optimum ekonomske slobode), od bivših jugoslovenskih republika, sa indeksom od 60 Srbija zauzima pretposlednje mesto:
Izveštaji Freedom House ili Svetske banke govore u prilog tome da je demokratija dobra za biznis. Dakle, autoritarni režim ne smeju da dozvole privredni razvoj, jer bi tako izgubili jednu od osnovnih poluga moći – siromašno i ekonomski zavisno stanovništvo čija cena glasa je sve manja. Ukoliko bi autoritarni režim omogućio razvoj preduzetništva, kroz stimulativne poreske reforme, to bi značilo ekonomsko osnaženje malih i sitnih privrednika koji bi tako imali značajan politički uticaj. Iz poslednjih izmena koje donosi nova Uredba o paušalnom oporezivanju, vidimo da će IT sektor dobiti poseban tretman. Odnosno, gotovo samonikli privredni sektor (bez državne podrške i značajnih investicija sa strane) sada je neophodno „zauzdati“ i staviti pod državnu kontrolu.
Potrebno je promeniti matricu razumevanja po kojoj je naše društvo siromašno i zbog toga boluje od autoritarizma. Nemamo mi lošu vlast zato što smo siromašni, već suprotno – siromašni smo zato što imamo lošu vlast.
Autorka: Milena Marić Blagojević
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
