Graja oko gostovanja Sergeja Trifunovića u jutarnjem programu TV N1 se ne smiruje. Kritika javnog nastupa popularnog glumca, iako opravdana, na momente je preterana jer ovo nije prvi put da Sergeja gledamo u baš ovom izdanju.
Pogrešno je usmeravati se na imidž. Sergej je dugo prisutan u javnosti i odavno ima izgrađen imidž. Njegovi potencijalni glasači, ali i fanovi, bili bi iznenađeni i razočarani ukoliko bi im se Sergej kao političar prikazao u drugačijem, neprirodnom, svetlu. U pomenutoj emisiji su i Sergej Trifunović i novinarka N1 Minja Miletić bili ono što jesu i onakvi kakve ih poznajemo. Bunovni Sergej i novinarka na visini zadatka. Nespremnost sagovornika bila je očigledna u izostanku odgovora na konkretna pitanja, poput onog o izbornim uslovima pokreta na čijem je čelu. Manje je zabrinjavajuća ova nespremnost, koliko delovi intervjua na koje je Sergej spremno odgovorio, a tiču se rada na kontroli predstojećih izbora.
Iz ovih odgovora smo saznali da pokret PSG smatra da kontrolu izbora smatra ključnom i da zbog toga, između ostalog, svoje aktivnosti u saradnji sa raspoloživim saveznicima usmerava na obuku kontrolora. Pomenut je broj od više desetina hiljada potrebnih i dobro obučenih kontrolora koji će, ukoliko i drugi uslovi budu ispunjeni i izbori ne budu bojkotovani, omogućiti adekvatnu kontrolu tokom izbornog dana. Iako kontrolori na izborima jesu važni, činjenica je da glavna neregularnost izbornog procesa u Srbiji od 2012. ne leži u izbornoj krađi, već na terenu na kom su kontrolori bespomoćni.
Za neupućene i one koji nisu imali takvo iskustvo – kontrolor na izboru zadužen je za nekoliko jednostavnih operacija – UV lampom proveriti da li je glasač već glasao, pronaći ga u izbornom spisku i predati mu glasački listić. Mesta na ovim zadacima nisu rezervisana tako da se kontrolori tokom izbornog dana obično rotiraju i u tih 12 sati svaki kontrolor u nekom trenutku radi svaki od ovih zadataka. Jedan od predviđenih budžetskih izbornih troškova je i honorar za kontrolore. Stranke i pokreti u čije ime se kontroliše izborni proces mogu po mogućnosti i volji da na ovaj honorar dodaju i bilo koji drugi iznos čime „svoje“ kontrolore mogu dodatno da motivišu da bolje obavljaju sve zadatke. Kontrolori, dakle, sede na izbornim mestima i svi njihovi zadaci su konkretni i vezani za izborno mesto na koje su upućeni.
U Srbiji, međutim, izbori se ne kradu i kontrolori, uključujući i kontrole vladajuće koalicije, pošteno obavljaju svoje zadatke. Nelegitimnost ove vlasti ne leži u izbornoj krađi, već u nameštanju izbora. Razlika je velika i važna, najpre jer ne Sergejevih 20 000 već ni 100 000 opozicionih kontrolora ne može da izmeni unapred poznati rezultat. U uslovima nameštenih izbora, izborna krađa upravo najmanje odgovara onome ko je izbore namestio.
Ovu tvrdnju dokazuju dosadašnje izborne nepravilnosti. One se u minimalnoj meri odnose na krađu glasova, a u najvećoj meri na sve ostale „predizborne“ aktivnosti i dešavanja upravo van prostorija izbornih jedinica. Kampanju vladajuće koalicije tako prati mukotrpan terenski rad ogromnog broja aktivista koji prikupljaju kapilarne i sigurne glasove. Represija u državnoj administraciji i preduzećima pod direktnom ili indirektnom kontrolom države se u tom periodu povećava. Tamo gde represivne mere ne daju rezultate, radi se na potkupljivanju čiji obim varira od kutije sa osnovnim životnim namirnicama, preko garancija za uklanjanje neke prepreke u poslovanju ili privilegovan status, pa do klasične korupcije o čijim iznosima možemo samo da nagađamo.
Ovakva kampanja se završava telefonskim pozivima iz „izbornih štabova“ koji proveravaju, podsećaju i opominju sigurne i kapilarne glasove na izborni zadatak. Izborni dan obeležen je takođe terenskim radom ovih „aktivista“ koji neumorno razvoze, odvoze i dovoze glasače, ispunjavajući obećano uz vođenje evidencije o svom rejonu i broju glasača.
Pred kraj izbornog dana, kontrolori vladajuće koalicije već imaju prilično precizan uvid u to koliko glasova bi trebalo da bude na svakom pojedinačnom izbornom mestu. Samo brojanje ovih glasova, za njih je samo formalnost i potvrda dobro obavljenog posla. Poslednje što bi ovoj interesnoj grupi bilo potrebno u ovakvim okolnostima je banalna izborna krađa pri brojanju glasova. A opozicionim kontrolorima ne preostaje mnogo nego da, zajedno sa kontrolorima vladajuće koalicije, istom snagom i energijom prebroje listiće i najčešće potpišu zapisnike koji de facto jesu istiniti – na izbornom mestu nije bilo značajnih neregularnosti i broj prebrojanih glasova je tačan.
Iz Sergejevog nastupa smo videli da se ova distinkcija ne razumeva i ne pravi. Prava priprema za izbore 2020. ne podrazumeva nikakvu obuku za više nego jednostavne zadatke, već paralelne predizborne aktivnosti, jer upravo su predizborne aktivnosti osnova nameštenih izbora, a zbog čega Srbija i jeste tek „delimično slobodna“ država.
Paralelne predizborne aktivnosti omogućili bi nešto slobodniji mediji, koje uglavnom nemamo, niti ćemo ih uskoro osloboditi. Međutim, uz medijsku dominaciju, čak se ni vladajuća koalicija ne oslanja samo na to, već na terenski rad. Jasno, opozicija nema finansijska sredstva za veći broj aktivista, a ni garanciju da bi eventualna obećanja bila ispunjena, samim tim ograničena je na entuzijazam postojećeg članstva. Umesto fantaziranja o savršeno obučenoj, istovremeno sasvim bespomoćnoj armiji kontrolora, opozicija ima veći problem od brojanja glasova i važniji predizborni zadatak. Nažalost, budući da se ne razume prvi problem sa izborima u Srbiji, razumna je zabrinutost kako će se stvari dalje odvijati. U svakom slučaju, imaćemo desetine hiljada ljudi obučenih da isprskaju prste, osvetle ih UV lampom i pročitaju broj nečije lične karte, preduslov za ovu vrhunsku obuku biće to da umeju da broje.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu dnevnog lista Danas.
Autorka: Milena Marić
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
