O onome što je potencijalno opasno po režim nećete slušati u glavnim medijima u državi. Čak i ako se govori o rizičnim temama, moguće je čuti samo opravdanja i razloge zbog kojih najodgovorniji, ni ovaj put neće snositi odgovornost.
Po treći put se urušio potporni zid na Koridoru 10, značajnom infrastrukturnom projektu čije gradilište nadležna ministarka redovno nadgleda i obilazi sa roze kacigom na glavi. Uprkos najvama, ne treba polagati preterane nade da će nadležni snositi bilo kakvu odgovornost. Odgovornih, kako ispada, i nema. Od projekta se ograđuju oni koji su ga navodno pravili, a pojedine stručne organizacije izjavile su da nisu ni konsultovane pri ovim radovima.
Direktor Koridora Srbije, koji nas već neko vreme uveseljava svojom neprizornošću i neobrazovanošću, Zoran Babić izjavio je da pad nije iznenađenje. Ova njegova izjava verovatno je jedna od retkih potpuno tačnih. Zaista nije nikakvo iznenađenje kad u do ove mere sumnjivim okolnostima i namerno zamršenim slučajevima nešto pođe naopako. Čudnije je suprotno – kako bilo šta funkcioniše u Srbiji.
Do validnih informacija je gotovo nemoguće doći. Već nekoliko dana tako su redovne restrikcije struje objašnjene nekom floskulom o održavanju mreže i da se radi o planiranim isključenjima. Ko je, kada, kako planirao isključenja, i o kakvim je radovima reč, građanin Srbije ne može da sazna. Čak su i uvidi u dokumentaciju, pa i u onu u koju bi zainteresovana javnost i mediji po sili zakona morala da ima uvid, najčešće je sprečeni ili se odlažu do isticanja svih rokova. Apokaliptični snimak rušenja potpornog zida koji ovih dana kruži društvenim mrežama, savršena je metafora današnje Srbije.
Ne radi se o, može da se prizna na momente veličanstvenoj, borbi čoveka sa nepredvidivom i moćnom prirodom, iako bi naša vlast to volela da predstavi tako. Radi se o zastrašujućoj nestručnosti koja neće samo potporni zid urušiti, već je ista urušila i trunčicu demokratije za koju se ovo isto društvo borilo tokom 1990ih i zbog koje je prvi demokratski premijer Srbije izgubio život.
Početak nove školske godine donosi uvek ista pitanja o visini cene, često nekvalitetnih, udžbenika, ali i o nameštanju tendera za uvođenje elektronskih dnevnika na kome je pobedio saradnik ministra Šarčevića. Na od skoro zakonom obaveznim Dina karticama, najviše će profitirati brat premijerke Srbije Ane Brnabićčija je firma, takođe, pobedila na tenderu. Otvara se pitanje zašto uopšte imamo tendere, ako već unapred znamo da će lica bliska vlasti pobeđivati na njima? Odnosno, ukoliko znamo da će tenderi biti „namešteni“. Koja je tačno „javnost“ zavarana i lažnim useljenjem u kulu Beograda na vodi? To svakako nije onaj deo bolje informisane javnosti, poput, recimo, publike Danasa.
Sve te predstave, konferencije za medije, tenderi, procesi ipak su namenjeni nekoj javnosti. Najverovatnije onoj koja je svoje sitne interese već ostvarila učestvujući u „radu“ najmoćnije stranke u Srbiji. Ipak, ako neko zapravo zna pravo stanje na terenu i pravu istinu, to su upravo oni koji su na ovaj ili onaj način deo svega ovoga. Pravo istraživačko pitanje je dakle – kako i zašto sve ovo prolazi i dokle će trajati?
Decenijama nakon ujedinjenja pojedini Zapadni Nemci za svoje sunarodnike iz nekada Istočne Nemačke kažu da imaju „zid u glavi“. Zidovi se grade i ruše ih ili ljudi i njihove greška ili priroda, ali zidovi u glavi su, izgleda napravljeni od otpornijih materijala i napravili su ih neimari čijim veštinama je možda samo vreme doraslo.
Autorka: Milena Marić
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
*Tekst je objavljen na sajtu dnevnih novina Danas.
