Ukoliko biste napravili brzi pregled tekstova vodećih medijskih kuća o trenutnom stanju javne debate na američkoj političkoj sceni, ne biste mogli izbeći neki utisak katastrofalizma koji prati sve te članke. Podvojenost u mišljenjima se proteže od pitanja regulacije posedovanja vatrenog oružja i prava na abortus, preko slobode govora na univerzitetskim kampusima gde gostujući predavači bivaju neretko gonjeni, proterivani ili linčovani od strane nenaklonjenih im studenata, pa sve do kontrole imigranata, obaveznog zdravstvenog osiguranja i stope oporezivanja. Dodajte u mešavinu versku, etničku i rasnu dimenziju problema, uz par supenih kašičica uvek složenih i dinamičnih rodnih odnosa i mogli biste da pomislite kako je čorba baš zakuvana. Ove ideološko-identitetske linije podele prate geografsko razdvajanje stanovništva na urbano i ruralno, partijsku pripadnost, ali još dublje od toga – one su kulturnog karaktera. Moralnog karaktera. U tome je izvor njihove srčanosti: tiču se čovekovog osećaja za pravednost, a to nije nešto što se menja baš svaki dan, onako olako iz diskusije u diskusiju. Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine dovela je do produbljivanja jaza i pooštravanja retorike pomenutog Gordijevog čvora – barem tako tvrde analitičari, stručnjaci, i posmatrači skloni prizivanju Sudnjeg dana[1].
I ovde u Srbiji imamo povučene borbene linije ideoloških rovovskih ratova, tako da se i te kako možemo saosećati sa onim kroz šta prolaze stanovnici Sjedinjenih Država. Prva i Druga Srbija. Kosovo i Evropska Unija. Rusija i Zapad. Za i protiv ulaska u Nato. Partizani i četnici i sve njihove neupokojene aveti. Beogradski svemoćni centralizam i „neka tamo“ provincija. Krugodvojkašenje i „neka tamo“ periferija grada. Latinica i ćirilica. Ekavica i ijekavica. Pa dodajmo u priču siromaštvo i psihološki rikošet sveže u sećanju završenog građanskog rata uz ona čuvena pitanja: A čiji si ti? i Odakle su tvoji? pa gotovo da se čovek zapita čiji je čvor čvornovitiji, čiji su konci zamršeniji – ovi ovde ili oni preko Bare, zapadno.
Ne pokušavam da ismevam ove podele. One jesu stvarne, one postoje. Ali dozvolite mi da obrnem ugao gledanja na njih. Jer jedna je stvar imati duboko podeljeno društvo po brojnim, nimalo naivnim i bezazlenim kriterijumima i linijama razdora, a potpuno druga stvar je širiti jevanđelje straha od tih podela, i videti apokaliptičnost u svakoj.
Za početak: smanjimo očekivanja i zahteve. Budimo razumni i praktični. Podele o kojima govorimo ne idu nigde, one opstaju, takve su po prirodi. Tako će ostati i u dogledno vreme u budućnosti. Moramo da naučimo da živimo sa svojim neistomišljenicima. Očigledno, je l’. Ili neko možda zaista ozbiljno misli kako je moguće pravolinijski preobratiti protivnika u saveznika putem proste debate, i kako je to laka i svakodnevna pojava? Ako, dakle, ne možemo da se nadamo magičnom štapiću koji uklanja sve vrste razmimoilaženja, a uz to po mogućnosti daje apsolutnu pobedu našoj strani (kakva god bila), čemu onda treba da se nadamo? Šta treba da bude cilj?
Postoji jedna narativna tema koja se šablonski i predvidivo ponavlja u izbornim kampanjama političkih kandidata širom sveta, od zemlje do zemlje, gde god da ubodete prst na karti – poziv na jedinstvo. Uvek u trenucima krize (a za političare je svaki trenutak kriza, jer tako prikazuju sebe kao neophodne i nužne, kao spasioce kojima treba dati glas), dolazi do povika iste vrste: moramo biti ujedinjeni, samo jedinstvena Poljska/Tanzanija/Srbija/unesi državu po volji/Kanada/Bolivija/Mongolija može da prebrodi ovu ili onu (potencijalno izmišljenu) opasnost. Meni uvek u takvim frazama o jedinstvu nešto zlokobno i zloćudno zasmeta kad ih čujem. Zbog čega je jedinstvo bilo kakve vrste preduslov za zdrav i prosperitetan razvoj društva? Šta je to inherentno u jedinstvu zbog čega je ono dobro-samo-po-sebi? Ili hajde, malo manje subverzivne filozofije: neka i bude da je ujedinjenost poželjna, prihvatimo to kao aksiom. Postavljam pitanje: kakva ujedinjenost? Šta je njena definicija, kojem tipu treba da težimo? Kojem stepenu? Zar nisu najveća zla u XX veku, desni i levi totalitarizam, upravo zahtevali bespogovorno, slepo, poslušno i totalno jedinstvo, protiv nekog spoljnjeg ili unutrašnjeg tobože neprijatelja, počinivši tako najnečovečnije monstruoznosti? Očigledno onda da baš nešto i nije sve u redu sa pojmom ujedinjenosti kada ga analiziramo bez konteksta i pratećeg preciznog pojmovnog aparata. Ujedinjenost jednostavno ne može sama po sebi biti neosporna i nedodirljiva pozitivna društvena vrednost.
Tvrdim sledeće: prirodni poredak jeste poredak neslaganja. Poredak razlike u mišljenjima. Debata ne treba da bude shvaćena (isključivo) kao metod poboljšanja odnosa u društvu, način kojim dolazimo do cilja. Ona u isto vreme jeste sama sebi cilj, sama sebi svrha. Postojanje zdrave kulture dijaloga u državi jeste obeležje njene zrelosti, i demokratičnosti, funkcionisanja institucija i privrženosti vrednostima slobode i ljudskih prava. Postojanje zdrave kulture dijaloga, a ne nekakav procenat slaganja ili neslaganja po određenom pitanju, koliko god to pitanje seklo duboko u tkivo zajednice. Umesto što se neprestano čeka neki magičan trenutak blagostanja u nedefinisanoj utopijskoj budućnosti kada će svi društveni nesporazumi, trvenja i izazovi iščeznuti, obazrimo se začas na vrlo konkretno sadašnje blagostanje koje nam daje debata, taj modus operandi slobodnog i bogatog društva, i odajmo joj priznanje koje zaslužuje.
Na najbazičnijem nivou može se reći da je vreme utrošeno za civilizovanu razmenu reči oduzeto od onog koje bi se iskoristilo za sprovođenje nasilja. Više stvaranja, manje razaranja. No, koristi od debate daleko prevazilaze ovu banalnu samoočiglednu činjenicu. Ta korist je dragocena kako na ličnom, mikro-, tako i na kolektivnom, makronivou. Ali potrebno je prvo jasno predstaviti šta uopšte ispravna diskusija podrazumeva.
U svojoj osnovi ispravan pristup debati počinje od pretpostavke dobronamernosti sagovornika, što je nešto što se poprilično lako zaboravlja u uslovima emotivnim nabojem ispunjene rasprave, kada se protivnik demonizuje, ponekad i spontano i bez naše svesne kontrole. Ovo načelo se ne sme nikad i ni po koju cenu smetnuti s uma. Samo ukoliko prihvatimo da sagovornik ima najbolje, necinične, iskrene i neskrivene namere možemo da ga posmatramo kao ravnopravnog sebi i da mu ukažemo poštovanje. A bez poštovanja debata ne može odmaći nikud, i samo je uzaludno trošenje vremena, koje pričinjava štetu, a ne donosi nikakvu korist. Potom dolazi na red ulaganje napora da prihvatimo da možda grešimo, napora da dozvolimo sebi da budemo preobraćeni ili ubeđeni u tuđu poziciju. Ovaj napor takođe podrazumeva odvajanje osobe od stava koji ta osoba zauzima, čime napad/odbranu u diskusiji ne doživljavamo lično i ne primamo k srcu. I tek tada možemo efikasno da pristupimo ulaganju truda u razumevanje smisla poruke ili ideje sa kojom se suočavamo.
Da bi neslaganje bilo plodno, dovoljno je izneti vlastito mišljenje i razumeti protivnikovo, pa čak i da se razilaženje u pogledima ni najmanje ne reši, ne ublaži i ne smanji. Pravilno odigrana polemika, ona u kojoj su sve strane rekle šta su imale da kažu i saslušale i shvatile tuđu misao daleko je veći podvig i uspeh nego što se inače pojmi. Ona jeste trijumf sama po sebi, ona je dovoljna sama za sebe. Zbog čega? Zbog toga što istinsko razumevanje vodi do empatije sa sagovornikom. To naravno ne znači popuštanje u debati, ili odstupanje od vlastitih ubeđenja – ako smatramo da smo u pravu, smatramo da smo u pravu. Ali izmešteni iz perspektive na koju smo navikli, ponizni, i svesni kompleksnosti i težine pitanja o kojem raspravljamo, vidimo kako se naša definicija „pogrešnog“ menja i produbljuje, a naš bes time ublažava. A ublažavanje srdžbe samo po sebi smanjuje sporni jaz između zaraćenih strana. Vrednost ličnog duševnog spokoja i umirivanja društvenih tenzija koje iz njega proizilazi – ne može se preceniti.
Šta je alternativa ovakvoj vrsti diskusije? Unapred pripremljeni na nepomirljivost, na zatvorenost i izolaciju, unapred odlučeni, sveznajući o čitavom toku debate, od početka do kraja – unapred osuđujemo naše neistomišljenike na zid koji podižemo između sebe i njih. Unapred ih etiketirajući kao glupe, zatucane, zaostale, rasiste, elitiste ili nešto deseto, mi odbijamo da slušamo i tako proterujemo njihov sud sa nama dostupne javne pozornice u datom trenutku, a u svom slepilu ubeđeni kako smo time pobedili. U stvarnosti, tuđe mišljenje ne samo što nije pobeđeno, niti uništeno, već jača i raste, hraneći se ozlojeđenošću koju smo sami podstakli svojim nastupom. Ta ozlojeđenost jeste izvorište problema, jer udaljava ljude i stvara začarani krug nerazumevanja i omalovažavanja protivnika. Nije, dakle, problem u tome što se ne slažemo: problem je ako ne umemo da komuniciramo jedni s drugima svoje neslaganje. Prihvatimo činjenicu da razlike postoje i da će uvek postojati. Način kako im pristupamo jeste ono što se računa. Ideje koje smatramo za opasne ili nepoželjne, ne iščezavaju skrivene u tami ili kada skrenemo pogled, one su žive i postojane (i potencijalno opasnije u tom slučaju), sviđalo se to nama ili ne. Ako već razmišljamo o neophodnosti da naša strana pobedi, i ako smo isključivo motivom pobede vođeni opet stižemo do istog zaključka: samo je jedan jedini način kojim se istinski pobeđuje, a to je na otvorenom, putem debate, putem argumenata. Sve drugo je samozavaravanje, samozadovoljavajuća pogubna iluzija.
U našem vremenu, u kojem je beskrajno jednostavno odstraniti tuđe reči ako ih smatramo uvredljivim ili bolnim, i stvoriti za sebe na društvenim mrežama udobno ušuškani digitalni mehur, eho vlastitih stavova, ne bi bilo zgoreg podsetiti se da je veština razgovaranja sa onima koji drugačije misle od nas ipak umetnost i da zahteva volju, trud i negu. Ona se gradi i usavršava, a dobit od toga se prenosi i na one oko nas, i oseća se u zajednici u kojoj živimo. Demokratija ne može preživeti bez nje.
[1] https://www.theatlantic.com/politics/archive/2017/10/trump-partisan-divide-republicans-democrats/541917/;
https://www.nytimes.com/2017/08/02/upshot/the-great-political-divide-over-american-identity.html;
Autor: Dejan Ćupurdija
O autoru: Pesnik, i pripovedač, profesionalni mucavac. Uzgred budi rečeno, suosnivač i bivši potpredsednik Studenata za slobodu – Filozofski fakultet, suosnivač CAAS – Centra za antiautoritarne studije, i master istoričar sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
