Pritisak nekad izazove slom, ali nekad i napredak. U svetu koji se suočava sa najgorom pandemijom od 1918. mnogi se pitaju da li je civilizacija sigurna kao što bi mogla da bude. Istorija nam nudi odgovor na ovo pitanje. Civilizacijski slomovi su procesi koji se ponavljaju. Posmatrajući slučajeve koji su se već dogodili, pomoći će nam da razumemo šta izaziva slom, u kakvoj se formi javlja i koliko smo daleko od toga. Civilizacijska kriza i kolaps u akademskom svetu, formalno su definisani u knjizi Kolaps kompleksnih društva, od Džozefa Tejntera (Joseph Tainter) iz 1988, a Tejnterov model se nalazi u osnovi svih kasnijih radova.
Model je sledeći: još od poljoprivrednih početaka, ljudi su nailazili na izazove i pokušavali da napreduju prevazilazeći ih. Jedan od načina bila je saradnja i podela rada, što je dovelo do kompleksnijih formi privrede, društva i politike. Najšire, kompleksnost znači veću heterogenost, nasuprot uniformnosti. Konkretnim, ekonomskim terminima, kompleksnost znači razvijeniju podelu rada, veći broj zanimanja i veću specijalizaciju, i geografski ali i među ljudima. U društvenom smislu, kompleksnost znači više uloga i životnih stilova, veću varijaciju životnih faza, povećanu diferencijaciju i kompleksnije društvene odnose. Politička kompleksnost podrazumeva bolje strukturisane političke grupe, razvijeniju administraciju i viši nivo urbanizacije. Kompleksnost u svim ovim oblastima doprinosi produktivnosti, životnom standardu, inventivnosti, raznovrsnijem i unapređenijem načinu života. Kretanje ka kompleksnosti je, dakle, isplativo.
Ovaj pristup, međutim, ima svoje nedostatke. Složenost smanjuje marginalni prihod: dobrobit se smanjuje usložnjavanjem, dok troškovi (poput problema informisanja, efikasnosti i inertnosti) postaju sve veći. Konačno, povećana složenost ima negativan uticaj. Štaviše, veoma složeni društveni, privredni i politički sistemi su i veoma krhki i lomljivi, manje otporni i manje prilagodljivi. Vremenom postanu nesposobni da reaguju na iznenadni šok (ali čak i na očekivani udar). Kako se sistem usložnjava i kako se uvećava međuzavisnost – na način koji ljudi koji su deo toga nikada potpuno ne razumeju – on postaje podložan potpunoj propasti uzrokovanoj kaskadnim efektima. Do ovoga dolazi kada pucanje dela sistema dovede do nepredviđenog kraha ostalih delova. Ovi krahovi nisu direktno vezani za prvobitni problem, što za posledicu ima dalje male krahove na drugim mestima u sistemu.
U osnovi svega ovoga najčešće (ili uvek?) leži činjenica da su naši resursi ograničeni. Ovo predstavlja ograničenje usložnjavanja koje određeni tip socio-ekonomskog organizovanja može da podnese. Ta ograničenja obično vrebaju iz senke, ali tek sa rastom populacije, ljudskih aktivnosti i sveukupne složenosti, obruč počinje da se steže sa svih strana. Tako nastaje pritisak koji dovodi do kolapsa složenih sistema. Za Tejntera i autore na njegovom tragu, kolaps počinje procesom simplifikacije, dekompozicijom složenih formi organizacije u jednostavnije i manje raznolike. Ovo ima mnogo aspekata, uključujući i smanjenje gustine naseljenosti i urbanizacije; premeštanje iz većih sredina u manje, lokalne; slabljenje razvijenih trgovinskih sistema i podela rada. Ponekad, ovaj proces se zaustavi ili čak preokrene, ali se ponekad nastavi dok se ne uspostavi nova, jednostavnija ravnoteža.
Važno je to da kolaps obično ne podrazumeva kataklizmu: radi se o procesu koji obično traje jednu ili dve generacije, pre nego o pojedinačnom, dramatičnom događaju. Brojni indikatori pokazuju da smo upravo u jednoj takvoj epizodi: prekomerna proizvodnja elite, pojačani društveni konflikti, neisplativost sve većeg broja investicija, rastuća nestašica ključnih resursa i materijala, sukobi oko resursa između grupa i država, ogromne migracije i rastuće propadanje životnog okruženja. Pandemija je jedna zajednička karakteristika, druga je glad koja je posledica prekida distributivnih lanaca, slično kao i kod prirodnih katastrofa. Obe ove stvari su uzroci i delovi procesa propadanja.
Veći deo ljudske istorije je cikličan. Društvo nastaje iz relativno jednostavnih (neki bi rekli i “nerazvijenih”) zajednica i postepeno postaje složenije, prefinjenije i bogatije. Konačno, dostiže svoj optimum i nastaje kriza. Društvo može da se prilagodi ili, ređi slučaj, nadvlada krizu i tada se vraća jednostavnijim, manje složenim oblicima. Postoji nekoliko svima dobro poznatih primera ovoga, kao što je kolaps civilizacije Maja u VIII i IX veku, pad antičkih civilizacija Bliskog Istoka i zemalja oko Mediterana u VI veku i propast civilizacije kasnog perioda Bronze u XII veku p.n.e. Ovaj kolaps se događao nekoliko puta u istoriji Kine, i on nikada nije samo cikličan. Civilizacije se nekada pobune, kao što je to bio slučaj sa Rimskim carstvom posle velike krize u III veku. Proces pojednostavljenja može biti zaustavljen na mnogo nivoa složenosti iznad one početne jednostavnosti, što zavisi od brojnih faktora.
Postoji sila koja radi protiv goreopisane dinamike koju je primetio Tajnter. To je proces inovacije, omogućen kombinacijom ljudske domišljatosti i ohrabrujuće slobode. Proces inovacije može biti podstaknut izazovom dostizanja prirodnih granica, kroz potragu za načinima koji bi tu granicu pomerili dalje i tako preokrenuli poraz.
Od 1300, svet je iskusio dve velike epizode civilizacijske krize na globalnom nivou, jednu u XIV a drugu u XVII veku. U oba slučaja, iako je šteta bila ogromna, ljudska civilizacija je svuda preživela taj izazov. Od sredine XVIII veka, svet je nekoliko puta pomerio svoju prirodnu granicu. Svakom razvojnom skoku na novi tehnološki i organizacioni nivo, prethodila je velika kriza.
Čini se da se sada nalazimo u četvrtoj takvoj krizi od ranog XVIII veka. Svakako možemo da vidimo pokazatelje krize složenosti. Ovo najverovatnije može da bude objašnjenje za trenutnu fascinaciju romanima, filmovima, serijama, stripovima i video igrama koje se bave propašću civilizacije, sa katastrofama u rasponu od kuge, preko asteroida do ratova zombija. Uz popularnost ovih sadržaja, raste i popularnost “prepper” industrije i njihove subkulture. Ovakvo apokaliptično razmišljanje teži uspavljivanju i preopterećivanju, a u poslednje vreme doživljavamo ovo drugo. Mislim da to nije slučajnost.
Pandemija je klasičan aspekt civilizacijske krize. Svi naši podstistemi – društveni, politički i ekonomski – sada su gurnuti u nešto što možemo da nazovemo stres testom. Otkrićemo koji je najotporniji i najglomazniji, koji je krt i lomljiv, a koji je u stvari nesalomiv i uspešan kad struktura propada. Nevezano za COVID-19, ako pogledamo znake sistemstkog stresa, primetićemo da ljudska domišljatost ponovo stvara tehnologije i načine rešavanja problema koji će nam pomoći da prevaziđemo ovu nevolju. Možda su pred nama veoma izazovne godine. Moramo da budemo uvereni da će globalna civilizacija prevazići ovo, kao što je prevazilazila ranije.
Stefan Dejvis (Stephen Davies) je šef za obrazovanje na Institute of Economic Affairs u Londonu. Njegov najznačajniji rad je knjiga The Wealth Explosion: The Nature and Origins of Modernity iz 2019.
Izvorni tekst je ovde.
