Početkom marta (04. marta) održaće se redovni izbori za odbornike Skupštine grada Beograda. Nakon nekoliko meseci spekulacija da li će biti održani istovremeno i vanredni parlamentarni izbori, ipak je odlučno da se beogradski izbori održe samostalno. Bez obzira na trenutna istraživanja javnog mnjenja i položaj koju vlast ima – ovi izbori su i dalje neizvesni. Praktično, prvi neizvesni izbori od 2012. godine. Kada kažemo neizvesni, mislimo na to da vladajuća SNS neće uzeti toliko glasova da samostalno osvoji vlast i da postoji kolika/tolika šansa da se vlast u Beogradu promeni.

Kampanja – vlast VS. opozicija

Kampanju u Beogradu će obeležiti nekoliko faktora, odnosno kampanja već uveliko traje i već sada možemo govoriti o određenim pojavama. Ono što je prvo i ključno – to je da vlast maksimalno koristi položaj koji ima i okolnosti koje joj idu u prilog. Prvo, iz pozicije vlasti vode funkcionersku kampanju i kroz dnevne aktivnosti kao funkcioneri grada Beograda ili Vlade/Predsednika Republike Srbije vode kampanju za Beograd. Gotovo da ne postoji aktivnost gradskih funkcionera koja se ne može podvesti pod kampanju, kao ni izjave ministara ili predsednika Republike u kojoj se ne dotaknu izbora u Beogradu. Predsednik Republike Aleksandar Vučić i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović (ujedno i šef gradskog odbora SNS) koriste svaku priliku za kampanju. Oni kombinuju tehnike hvaljenja aktuelne gradske vlasti i prljavu kampanju usmerenu ka opoziciji, a ponajviše na bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i sve izborne aktere koji su potekli iz DS-a. To nije počelo 15. januara kada su gradski izbori raspisani, već je aktuelna beogradska i republička vlast već mesecima u kampanji za Beograd. Drugo, vlast ima ozbiljne resurse na svojoj strani, od novca, preko ljudskih resursa itd. Svima je poznato da SNS kao najveća stranka ima veliki broj aktivista ne samo u Beogradu, već je za potrebe pretkampanje angažovala i svoje aktiviste iz okolnih gradova koji su već negde od septembra u službi terenske kampanje SNS-a. SNS mesecima obilazi građane, često kroz “spiskove” koji su nezakonito pravljeni i uz pomoć informacija koje ne bi smele da budu dostupne partijama. Ogromna “armija” SNS aktivista na terenu je nešto što ih čini vidiljivim i što je svakako prednost u kamapanji. Treće, vlast kontroliše ili dovoljno snažno utiče na veliki broj medija u Srbiji. Medijski uticaj koji imaju koriste pre svega za svoju izraženu zastupljenost u istim u pozitivnom kontekstu, a sa druge strane koriste ove medije za prljavu kampanju protiv opozicije koja je podzastupljena i nema priliku da se brani i da se predstavi biračima. Televizije poput RTS-a (doduše nešto manje), Pinka i Studija B su praktično partijske televizije koje za cilj imaju pozitivnu promociju SNS-a i prljavu kampanju protiv opozicije. Ove televizije su praktično sredstvo propagande vladajuće partije. Isto tako, dnevni listovi poput Informera, Aloa i Srpskog telegrafa primenjuju isti model propagande koji je u službi partije. Kroz ove medije, vlast predstavlja da je Beograd značajno napredavao, predstavlja da je grad u velikom ekonomskom razvoju, da su projekti koji su urađeni doneli značajne rezultate. Često zamislimo da bi građani zaista voleli da žive u tom gradu koji se vidi na televizijama i u novinama, problem je samo što je takav prikaz daleko od realne stvarnosti. U ovakvim medijskim uslovima, posebno ako znamo da su ove televizije najgledanije i dnevne novine najčitanije, vlast ima izraženu prednost i postavlja se objektivno pitanje da li su izbori ravnopravni ukoliko znamo kolika je moć medija?  Ako uz to dodamo izrazitu finansijsku nadmoć partija koje su u vlasti i opoziciju koja ima ozbiljne probleme sa finansiranjem, jasno je da ćemo i u formalnoj izbornoj kampanji imati dominaciju vladajućih partija i u plaćenim terminima.

Kada sa druge strane pogledamo opoziciju i već pomenute faktore koji govore o kampanji i samim izborima, možemo zaključiti nekoliko stvari. Prvo, opozicija se previše bavila jednom izbornom listom i ujedinjenju i očigledno potrošila previše vremena. Znalo se od samog starta da je jedna opozicona “kolona” neizvodljiva priča. Umesto toga, opozicija je morala da krene da se bori sredstvima koja su joj na raspolaganju, a nisu velika. Morala je da ponudi ozbiljne izborne programe i platforme, da okupi što je moguće veći broj aktivista, da odavno kandiduje kredibilne i dokazane pojedince i da u ovakvim medijskim uslovima na koje ne može da utiče – da se spusti “na teren”, da siđe među građane i da krene kampanju od usta do usta, od vrata do vrata i da kombinuje elemente pozitivne kampanje kroz policy predloge i programe i kritiku aktuelne vlasti. Da se usredsrede na određene grupe birača, da im ponudi ozbiljna i konkretna rešenja i da pred njih izađe sa pravim ljudima. Opozicija svakako kasni sa ovakvim pristupom i deluje da im ostaje tek oko mesec dana formalne izborne kampanje da pokušaju da pridobiju birače.

Izborni akteri

Nakon spekulacija ko će s kim zajedno na izbore, tek u poslednjih 15-ak dana smo dobili odgovore na pitanja u koliko će “kolona” vlast, a u koliko opozicija. Vlast će na kraju u dve izborne kolone, odnosno SPS će samostalno na izbore, dok će SNS na listi “vući” tradicionalne partnere koji su sa njima već godinama u predizbornim koalicija (SDPS, PS, PSS, od prethodnih izbora i PUPS). Pitanje je šta je izborna matematika, ali verovatno je odlučeno da SPS ide samostalno kako ne bi izgubio deo birača zbog koalicije sa SNS. Iako svi tvrde da je SPS siguran preko cenzusa, to se ne može garantovati, ali ostaje da verujemo istaživačima javnog mnjenja. Nakon najava da bi SPS i SRS mogli zajedno na izbore u Beogradu (predizborna koalicija u opštini Mionica) ipak se od toga odustalo. Nije sigurno da SRS samostalno može do odborničkih mandata i deluje da će glasovi za radikale biti “bačeni glasovi”, osim ako ih iz vladajućih struktura ne “poguraju” da preskoče izborni prag, s obzirom na njihovu bliskost sa SNS i SPS i izrazito nesaglasje sa opozicijom.

Ukoliko pogledamo opoziciju, ona će na izborima nastupiti u znatno više “kolona”, s tim što se četiri mogu smatrati ozbiljnim pretedentima na mesta u gradskoj skupštini. Kao izborni akter koji ima šanse da ostvari najbolji rezultat među opozicijom jeste grupa građana koju predvodi bivši gradonačelnik Dragan Đilas. Njega su podržali Pokret slobodnih građana (PSG) Saše Jankovića, drugoplasiranog na predsedničkim izborima, Narodna stranka Vuka Jeremića (NS) i Levica Srbije (LS) Borka Stefanovića. Đilas se kao bivši gradonačelnik odlučio za program i kampanju usmerenu na promociju onoga što je urađeno i šta je od servisa i usluga postojalo za građane u vreme dok je on bio gradonačelnik i to donekle jeste pristup koji može da donese dobar rezultat. Ima veliku prepoznatljivost, određene rezultate u Beogradu u pojedinim segmetnima i sa te strane jeste kandidat koji lično može da računa na dobru podršku Beograđana. Međutim, on je konstantno na udaru prljave kampanje od strane vlasti i pitanje je koliko može da ka sebi privuče sve one glasače koji su za njega i njegovu tadašnju DS glasali na izborima 2008. i 2012. godine. Podrška koju je dobio od PSG i NS može svakako da mu znači s obzirom da nema nikakvu partijsku organizaciju jer je Dragan Đilas bio određeni period van političkog života. Ipak, deluje da PSG nije iskoristio Jankovićev rezultat sa predsedničkih izbora, da je nakon istih usledio niz početničkih grešaka pri pravljenju pokreta, a da se u međuvremenu rejting samog Saše Jankovića dosta smanjio usled političkog neiskustva, amaterizma u bavljenju dnevnom politikom i odsustva organizacionih sposobnosti koje su za političke partije/pokrete od velike važnosti. PSG nije uspeo da razvije ozbiljniju organizaciju i pitanje je koliko mogu da doprinesu u terenskoj kampanji koja je od velike važnosti za opoziciju. Narodna stranka je nešto bolje iskoristila prethodni period, formirali su stranku i odbore i deluje da su čak i u Beogradu (što nije bilo očekivano) organizovaniji od PSG. Organizacija i aktivisti su od velikog značaja za kampanju i Narodna stranka može da pomogne ovoj listi da bude viđenija na terenu i da doprinese u tom smislu. PSG ima solidan rejting u Beogradu, Narodna stranka solidnu organizaciju i to može da doprinese rezultatu ove liste. Iako su tek 11. kandidovali izbornu listu, u pogledu izbornog rezultata mogu trenutno najviše da postignu, ali je potrebno mnogo rada, aktivnosti, aktivista i kreativnosti da to i urade.

Koalicija oko Demokratske stranke (DS, SDS, NOVA, Zeleni) je četvrta kandidovala izbornu listu i pokazala koliki značaj imaju partijska organizacija i aktivisti. Iako ova koalicija nosi veliki balast prethodne vlasti (više nego Đilas, Jeremić i Stefanović), mogu da se nadaju mestima u gradskoj skupštini. Trenutno deluje da su dobro organizovani i da maksimalno koriste interne kapacitete koje imaju. Za njih će od suštinske važnosti biti kako da se odbrane od prljave kampanje protiv njih (isto kao i lista oko Đilasa) i kako da animiraju nekadašnje birače DS-a. Oni će ustvari voditi borbu sa listom oko Đilasa, ali postoji šansa da i ove dve izborne liste privuku neke nove birače ukoliko budu imale kreativne kampanje i dobar terenski rad u periodu do izbora.

Lista Aleksandar Šapić koju praktično čini jedna osoba (predsednik opštine Novi Beograd) je u istraživanjima javnog mnjenja izuzetno dobro pozicionirana i sigurna za dvocifren procenat glasova. Iako se može biti skeptičan, gotovo da je sigurno da će preskočiti izborni prag i osvojiti mesta u parlamentu. Šapić se služi rezultatima koje je postigao na Novom Beogradu i vodi izrazito lidersku kampanju. Od samog početka je rekao da jedino želi da bude gradonačelnik i da drugačije neće učestvovati u vlasti. Ipak, moguće je da odbornici koji budu izabrani na njegovoj listi upravo budu ti koji će odlučivati ko će formirati vlast u Beogradu.

Lista DJB – Dveri je izazvala dosta reakcija. Nakon što je DJB odbio razgovore i učešće u koalicijama sa Đilasom ili sa DS-om, ovo im je praktično bila jedina opcija u kojoj mogu da uđu u gradsku skupštinu. Prosta matematika govori da će DJB i Dveri jako teško odvojeno preskočiti izborni prag i ostalo im je da pokušaju da spoje svoje rezultate i mislim da zajednički imaju šansu da osvoje odbornička mesta u gradu. Pitanje je koliko će realni sukob oko opštih vrednosti koje se značajno razlikuju između ova dva politička subjekta uspeti da ostave po strani i koliko će zaista uspeti da ubede birače da su lokalne teme jedine koje su važne za beogradske izbore. Oni su saradnju dogovorili na nekoliko opštih principa koji se ne tiču vrednosnih pozicija. Postoji velika šansa da deo njihovih birača osudi ovu koaliciju, ali je na njima da se sada u toku kampanje zaista bave samo lokalnim temama i da tu koaliciju oroče na lokalni nivo. Samo u tom slučaju će imati šansu da osvoje odbornička mesta.

Od preostalih izbornih aktera, svakako je najzanimljiviji pokret Neda(vi)mo Beograd koji je već dugo aktivan na nivou grada Beograda. Sa jednim drugačijim pristupom jesu zanimljiv izborni akter, ali je pitanje da li imaju bilo kakve šanse da preskoče izborni prag. Tu su još i DSS i LDP koji se odlučio da kandiduje listu sa prosekom godina oko 25 i ostaje da vidimo da li mogu da ostvare iole pristojan rezultat iako su nikakve šanse za ulazak u gradski parlament. Svakako ove dve partije najavljuju neka nova vremena. DSS se već u potunosti reformisao iznutra, a LDP-u to svakako sledi i ovo može biti prvi korak ka tome. Grupa građana oko Marka Bastaća crpi svoju podršku sa opštine Stari grad, ali je jako teško očekivati da mogu ozbiljnije da se uključe u trku za gradske odbornike. Fiktivni lik Ljubiša Preletačević Beli, koji je bio trećeplasirani na predsedničkim izborima prošle godine će takođe učestvovati na gradskim izborima. Nakon što su ga napustili najbliži saradnici i nakon što se odbornička grupa iz Mladenovca gde je Beli i nastao ogradila od njega, deluje da je njegova politička priča završena i da je istrošena na predsedničkim izborima. Iako su mu istraživanja davala visoke procente, on ipak na gradskim izborima neće ostvariti ni približan rezultat kao prošle godine. Očigledno je da je Beli promenio poziciju u odnosu na ono što je bio u Mladenovcu i na predsedničkim izborima. Deluje da je očigledno pristao da bude deo neke “partijske” priče i da su ga zato njegovi prvobitni saborci napustili, odnosno ogradili se od njega.

Autor: Boban Stojanović

O autoru: Politikolog. Osnovne i master studije završio je na Fakultetu političkih nauka. Doktorand i saradnik na FPN-u i Centru za demokratiju FPN-a. Osnivač je Grupe za analizu i kreiranje javnih politika. U slobodno vreme je politički komentator.

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Friedrich Naumann za sloboduTekst je isključivo stav autora i ne odražava stavove fondacije Friedrich Naumann za slobodu.