“Ustav, to su stvarni odnosi sila koji postoje u jednoj zemlji. Ti stvarni odnosi sila prenesu se na jedan list hartije, da im se oblik pisanog dokumenta, i kada se napišu, oni više nisu stvarni odnosi sila, nego su sada postali pravo, pravne ustanove. Ustavna su pitanja, u krajnjoj tački, ne pitanja prava već pitanja sile. Pisani su ustavi samo tada od vrednosti i duga veka kada su tačni izrazi stvarnih odnosa sila koji postoje u društvu”. (1)

Ustav kao opšti zakon pored sebe vrlo često ima atribute kao što su najviši, najvažniji, osnovni i drugo. Pored činjenica da je njegova važnost i snaga, kako pravna tako i politička, najveća, značajno je istaći još i činjenicu da ustav donosi suveren, odnosno državljani jedne zemlje. Kao izraz suverena on treba i mora da bude odraz njihove volje i njihovih potreba kako u nastajanju tako i u donošenju i u opstajanju jer samo tada oslikava stvarni odnos sila u društvu. Na tom antropološkom nivou mogli bismo da podelimo ustave na ustave potrebe i ustave želje. Ustavi želje su skup političkih ambicija donosioca odluka koji nisu uopšte ili su slabo u dodiru sa potrebama građana (državljana), recimo kao odelo koje je lepo sašiveno ali nije skrojeno po meri. Ustavi potrebe su ustavi koji oslikavaju realne potrebe većinskog dela građana i karakteriše ih dugotrajnost, recimo kao odelo koje je sašiveno po meri čoveka i samo za tog čoveka.

Pogledajte intervju sa Stahinjom koji je vodio programski direktor CAAS-a Saša Mirković.

U ustavnoj teoriji je Karl Levenštaj ponudio ontološku podelu ustava koja oslikava odnos ustava i društvene stvarnosti. Prema tom merilu ustave delimo na normativne, nominalne i semantičke. Normativni ustavi polaze od konkretne društvene stvarnosti, oni se prave po meri konkretnog društva, pa se zbog toga u društvu i ostvaruju. Kao odelo sašiveno baš po meri čoveka. Nominalni ustavi su to samo po imenu, a ne i u stvarnosti. To su ustavi pravljeni za neku drugu stvarnost, realno postojeću ili imaginarnu, s kojom se ne podudara stvarnost društva u kojoj oni treba da važe. Kao lepo krojeno odelo koje niko neće da nosi. I konačno semantički ustavi su sa ontološkog stanovišta normativni ustavi. Oni se ostvaraju u društvenom životu, ali ne dopuštaju nikakavu sopstvenu pa time ni društvenu promenu, promenu političke vlasti. Carevo novo odelo.

Potreba većine državljana jedne zemlje treba da se uzme kao sila bez koje realan ustav ne može i ne treba da se donese.

Spektorski je pisao da “ustav ne sme da liči na poklopac koji je pričvršćen za kazan sa vrelom vodom, na takav način da ne propušta paru i time izazove ekplozije”, sledom toga u nastakvu ćemo pokušati da vidimo koliko su tek pristigli predlozi za izmenu ustava težak poklopac za već uzavrelu društvenu temepraturu.

U Republici Srbiji je nedavno završena prva faza “javne rasprave” o promeni važećeg Ustava Republike Srbije (dalje: Ustava) i legitimno se postavlja pitanje: kome treba novo odelo? I po čijoj meri se novo odelo šije?

Kratki osvrt na Ustav iz perspektive profesora Markovića oslikava uvažavanje potreba društva prilkom donošenja važečeg Ustava: “Premda se novi Ustav u Srbiji pripremao već duže vreme, tekst predloga Ustava, koji je postao Ustav, sačinjen je naglo i neočekivano, a postupak donošenja bio je maksimalno ubrzan. Pri tom, nikakvih formalnopravnih povreda ustavotvorenog postupka, predviđenog u Ustavu iz 1990. nije bilo, ali se prigovor da je novi Ustav delo političke nagodbe tri najveće parlamentarne političke stranke, iz kojeg je bila isključena šira politička i celokupna profesionalna javnost, teško može otkloniti.” (2)

Pođimo recimo od toga koliko su građani uključeni u pripremi predloga za izmene Ustava. Ministarstvo pravde Vlade Republike Srbije (dalje: MPRS) je odlučilo da umesto javnih rasprava organizuje takozvane “konsultacije”. Na tim konsultacijama nije bila uključena šira javnost, MPRS je diktiralo teme, ignorisalo mišljenje strukovnih udruženja i diktiralo diskurs, a što je sve imalo za posledicu da su iz “konsultacija” i iz radnih grupa za pripremu predloga za izmenu Ustava povukla sva strukovna udruženje i predstavnici struke.

Imajući u vidu da ni Vlada Republike Srbije (dalje:Vlada), ni MPRS nisu uključivali građane u javnu raspravu nego su organizovali konsultacije koje su docnije bile potpuno ignorisane, govori koliko se u procesu predlaganja i ovih izmena Ustava vodilo računa o stvarnim potrebama društva za promenu ustava. Nakon toga MPRS je izašlo sa Radnim tekstom Amandmana na Ustav Republike Srbije (dalje: Predloga). (3)

Ovaj Predlog MPRS na prvo čitanje stvara utisak depolitizacije Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva koji treba da postanu organi koji će birati sudije i tužioce. Međutim, detaljnijom analizom Predloga posebno se izdvajaju tri stvari koje kompromituju ideju nezavisnosti sudstva. Prva je kategorija “istaknutih pravnika” (4), druga je podizanje Pravosudne akademije na nivo ustavne kateogrije (5) i treća je način odlučivanja Visokog saveta sudstva (6).

Pre svega kategorija “istaknuti pravnik” niti govori niti indikuje kakve uslove taj neki pravnik treba da ispuni da bi bio “istaknut”, a jasno upućuje na zaključak da će “istaknuti” pravnik biti politički podobni pravnik i to iz razloga što ga bira Narodna Skupština u kojoj odlučuje vladajuća većina. Dakle već na ovom nivou je urušena ideja nezavisnosti pravosuđa jer će vladajuća većina birati polovinu članova tela koje treba da bude nezavisno i da bira sudije. Ovakva odredba novom ustavu bi dala karakter semantičkog ustava.

Drugo, stavom drugim Amandmana IV Predloga propisano je “Za sudiju u zakonom određenim sudovima koji imaju isključivo prvostepenu nadležnost može biti izabrano samo lice koje je okončalo posebnu obuku u instituciji za obuku u pravosuđu osnovanoj zakonom.” Pored toga što ne postoji rešenje u uporednoj praksi da se jedna obrazovna ustavnova, Pravosudna akademija, diže na nivo ustavne kategorije, jasno je da će se na ovom nivou vršiti preselekcija “podobnih” sudijskih kadrova i da će onda pitanje ko će posle biti izabran za sudiju biti manje bitno. Dakle prvo će Pravosudna akademija koju osniva i čije članove postavlja Vlada Republike Srbije da vrši selekciju kadrova koji mogu da prođu obuku za sudije, a posle će ti isti selektovani kadrovi da se biraju za sudije. Linija uticaja izvršne vlasti na sudsku je jasna, nedvosmislena i kontinuirana. Ovakva odredba bi novom ustavu dala karakter i nominalnog ustava.

I konačno, Amandmanom XII Predloga propisano je “Visoki savet sudstva donosi odluke glasovima najmanje šest članova saveta ili glasovima najmanje pet članova saveta među kojima je i glas predsednika Visokog saveta sudstva, na sednici na kojoj je prisutno najmanje sedam članova saveta.”. Kada znamo da je Amandmanom XI Predloga propisano da se predsednik Visokog saveta sudstva (dalje: VSS) bira među članovima saveta koji nisu sudije, jasno je da pet “istaknutih pravnika” među kojima je i presednik VSS mogu da biraju sudije bez obzira na volju sudija članova VSS. Dakle pet “istaknutih pravnika” i pet sudija kao članovi Visokog saveta sudstva biraju prethodno selektovane kadrove ali tako da ako se recimo pet sudija protivi izboru pet istaknutih pravnika glat može da izvrši izbor uprkos tome. Na ovakav način je već institucionalizovan uticaj zakonodavne vlasti na sudsku. I ako se predstavnici MPRS ponose i javno hvale time što su iz Predloga izbacili Ministra pravde i predstavnika skupštinskog odbora kao članove VSS, svesno i namerno prećutkuju da su na taj način stvorili situaciju za veći i širi uticaj izvršne i zakodavne vlasti na sudsku.

Dakle očekivanja građana kada je reforma pravosuđa u pitanju nisu ispunjena gore navedenim predlozima, šta više ona su tako postavljena da to izgleda kao da se šije odelo koje niko nije naručio, a tek ga niko ne bi nosio. Kada se tome doda da ni u narudžbini takvog odela građani nisu učestvovali postavlja se pitanje kome treba novo odelo?

Da bismo razumeli kome treba novo odelo potrebno je osvrnuti se na još jednu temu koja je usko povezana sa promenom Ustava, a to je pitanje rešavanja problema Kosova i Metohije (dalje: KiM). Znamo da je KiM za važeći Ustav bio kao kamen u džepu, a za predstavnike vladajuće većine politički imeprativ koji se postavlja kao uslov daljeg toka evropskih integracija Srbije. Kako su i predstavnici Evropske Unije (dalje: EU) više puta istakli da je za njih pitanje rešavanja problema KiM-a najvažniji uslov jasno je kakve mere tu treba uzeti i od koga. Ako se donese ustav samo da bi se rešilo najvažnije spoljnopolitičko pitanje, takav ustav bi imao karakter oktroisanog po načinu donošenja i u svom nastajanju bi bio lišen legitmiteta koji samo građani mogu da mu daju. Neki su mislili da će ovo goruće unutrašnje i spoljnopoličko pitanje biti rešeno po sistemu checks and balances i da će građani zbog gubitka KiM-a dobiti nezavisno pravosuđe i garanciju vladivine prava, ali stvari upućuju da će ustupak EU vladajućoj većini biti zavisno pravosuđe zarad rešavanja “problema KiM-a” uprkos želji građana da zadrže KiM u okvirima državnih granica i obezbede nezavisnost pravosuđa.

Dakle odelo koje nam se šije nismo mi naručili, rukavi su mu dugački, nogavice široke, u njemu ćemo se i dalje saplitati, nikome ne treba i skrojeno je tako da se komšijama sviđa a da nas ne čuva ni od vetra ni od kiše. To što će poklopac na kazanu društvenih potreba biti otežan potrebom vladajuće većine u zemlji i u EU ne anulira činjenicu da je para društvenog pritiska toliko velika da niko ne može da predvidi kada će eksplozija nastupiti, što je istovremeno i zabrinjavajuća i olakšavajuća činjenica.

Reference:

(1) Ferrdinand Lasal

(2) Ratko Marković, USTAV REPUBLIKE SRBIJE IZ 2006 –KRITIČKI POGLED*, strana 5

(3) https://www.mpravde.gov.rs/files/amandmani%20za%20objavljivanje1.pdf

(4) Amandman IX – Sastav visokog saveta sudstva i Amandman XXI – Sastav visokog saveta tužilaca

(5) Amandman IV – Nezavisnost, samostalnost i nepremestivost sudija

(6) Amandman XII – Rad i odlučivanje visoskog saveta sudstva

Autor: Strahinja Mavrenski

O autoru: Advokat sa višegodišnjim iskustvom rada u civilnom sektoru i advokaturi. Bivši pravni konsultant u Narodnoj skupštini. Predavač na programu “Studije budućnosti” Beogradske otvorene škole. Obožava pravo, politiku i kuvanje.

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Friedrich Naumann za sloboduTekst je isključivo stav autora i ne odražava stavove fondacije Friedrich Naumann za slobodu.