Kada se 5. oktobra 2000. godine iz stotine hiljada grla orilo Beogradom ,,Gotov je!“, verovatno biste teško pronašli nekog od učesnika na ulici ko bi negativno odgovorio na pitanje: ,,Treba li Srbija da ide evropskim putem?“. Sedamnaest godina kasnije, entuzijazam kojim su mnogi bili poneti je splasnuo. Očekivanja Evropske unije prema Srbiji su davno prevazišla očekivanja koja građani Srbije imaju od unije.

Ono što bi za druge nacije predstavljalo važan datum, kada je zbačen autoritarni režim Slobodana Miloševića, u Srbiji se i ne obeležava. Štaviše, sve prisutnije je mišljenje da je peti oktobar bio greška ili ono čemu sam i sam sklon da verujem, da se šesti nikada nije desio. Pod time podrazumevam da nije sprovedena lustracija, zbog čega danas na vlasti imamo iste one aktere koji su bili zbačeni.

Sedamnaest godina kasnije, entuzijazam kojim su mnogi bili poneti je splasnuo. Očekivanja Evropske unije prema Srbiji su davno prevazišla očekivanja koja građani Srbije imaju od unije. Ovo naročito dolazi do izražaja, uzimajući u obzir da se Evropska unija iznutra suočava sa izazovima nadnacionalnog karaktera o kojima ne postoji konsenzus. Ekonomska kriza, separatizam, migrantska kriza koja predstavlja i pitanje bezbednosti u Evropi i uticala je na još jedan problem iz perspektive Brisela – jačanje ekstremne desnice.

Nerealno je očekivati i da Srbija usaglašava svoju spoljnu politiku sa Briselom, u slučaju uvođenja sankcija Rusiji, kada je reč o jednom od značajnijih diplomatskih i trgovinskih partnera Srbije. Krimsko pitanje je poslužilo kao povod da članice unije uvedu sankcije Rusiji, zato što poštuju teritorijalni integritet Ukrajine. Jasno je da je iz ovo neprihvatljivo iz perspektive Srbije, kao države koja se i sama suočava sa separatizmom, no u čijem slučaju se prekrajanje granica naziva Briselski sporazum.

 Danas Srbija otvara pregovaračka poglavlja, formalno u statusu kandidata za članstvo, sa nejasnim očekivanjima u pogledu datuma kada će se pridružiti uniji.

Nakon petooktobarskih promena, pošto se vlast posvetila razvijanju demokratskih institucija, ispostaviće se da nije iskorenjen decenijski trend po kom se najviše vlasti skoncentriše kod predsednika stranke koja je u datom trenutku većinski partner u vladajućoj koaliciji. To nije modus operandi  koji je Vučić uspostavio, reč je o jednoj od stvari koje je nasledio od svojih prethodnika.

Pristupni proces Evropskoj uniji je dugoročan i podrazumeva usvajanje određenih standarda. Za tako nešto mora postojati politička volja. U slučaju Srbije je potreban i legitimitet, jer se naziru neophodne ustavne promene koje će rešiti pitanje Kosova i Metohije. U vreme mandata predsednika Borisa Tadića je doneta diplomatska odluka da se ne osporava nezavisnost Kosova u Ujedinjenim nacijama, te da se dijalog između Beograda i Prištine vodi posredstvom Evropske unije. Ako je cilj Vlade Srbije bio da međunarodna zajedinica ne prizna Kosovo, onda će se ovakva diplomatska odluka ispostaviti kao krucijalna greška zbog eliminisanja uticajnih zemalja koje nisu formalno priznale nezavisnost Kosova. Daleko od toga da je ovo jedina nepopularna odluka koju je Tadić doneo u nadi da će dobiti podršku Brisela.

Gotovo vizionarski je u jednom od svojih nastupa pokojni predsednik Vlade, Đinđić predvideo da je i te kako moguće da se desi da ukoliko Srbija ne iskoristi šansu sa početka 2000ih i posveti se evrointegracijama da se narednih deset godina batrga, dok ne bude imala neku komičnu vladu koja će prodavati maglu. Od te Đinđićeve prognoze do danas je formirano bar devet vlada koje su nepopularne mere i trenutne neuspehe pravdale ,,svetim“ putem u EU.

Uloga sadašnjeg predsednika Republike Srbije, Vučića je od nemalog značaja i za region. Dok se pojedini članovi Vlade prepucavaju sa svojim kolegama iz regiona, predsednik izbegava korišćenje retorike po kojoj je bio prepoznatljiv u prošlosti. Prosečan građanin shvata da Brisel i Berlin na Vučića gledaju kao na faktor mira i stabilnosti, zbog čega uživa podršku evropskih lidera. Ako je javno mnjenje bilo opijeno Tadićevom ,,doktrinom“ ,,EU nema alternativu“, onda sada u mamurluku vidi i da Evropska unija žmuri na jedno oko kada su u pitanju vladavina prava, sloboda medija i druge vrednosti na kojima se EU decenijama gradila. Zarad kratkoročnog interesa u regionu, Evropska unija je zauzela licemeran stav prema Srbiji, koja beleži negativne rezultate iz pomenutih oblasti.

Od 2014. kada je formirana prva vlada na čijem čelu je i formalno bio Aleksandar Vučić, Srbija beleži konstantan pad na listi država prema slobodi medija, koju radi međunarodna organizacija „Reporteri bez granica“ (RSF).  Trenutno se nalazi na 66. mestu, što je za sedam mesta lošiji rezultat u odnosu na prošlu godinu. Poređenja radi, Slovenija je na istoj listi 37, BiH za jedno mesto bolja od Srbije, a ispred naše države se rangiraju i zemlje poput: Gruzije, Nigera, Gvajane, Senegala, Bocvane. Da napomenem da navedene države nisam tendenciozno izdvojio, već da je reč o nekim primerima prema kojima vladaju predrasude u Srbiji.

Jedini necenzurisani izvor informacija za ljude u Srbiji su internet portali. Ovo je izuzetno problematično s obzirom na to da u Srbiji oko 11% ljudi ima nedovršenu osnovnu školu, kada se i rade PISA testovi učenici ostvaraju ispotprosečne rezultate. Čak polovina ukupnog stanovništa je kompjuterski nepismena, što društvo čini pogodnim za manipulaciju putem propagandnih sredstava informisanja. Upravo na taj deo biračkog tela predsednik cilja, kada antagonizira N1 govoreći da je ona ,,američka televizija“, svestan da među mnogobrojnim osobama sa nižim stepenom obrazovanja preovladava izuzetno negativno mišljenje o SAD. Iako predsednik tvrdi da to ne čini radi političkih poena, već iz edukativnih razloga, da bi ljude informisao o tome ,,čija je televizija“, pravo pitanje je zašto ne edukuje ljude tako što im pomogne da razumeju da jedna televizija u privatnom vlasništvu ne igra nikakvu ulogu u kreiranju politike Stejt dipartmenta ili američke administracije u celosti.

U zaključku RSF-a stoji da se na medije u Srbiji vrše finansijski i uređivački pritisci, a da su isti najizraženiji prema medijima koji su skloniji da kritikuju vlast. Zbog čega se novinari koji rade u BIRN, CINS, KRIK, Danas i nedeljniku Vreme etiketiraju ,,neprijateljski“. Konkretno, šef države je optužio medijska udruženja da su dobila novac da vode kampanju protiv njega zbog rušenja objekata u Hercegovačkoj. Da je to manir i drugih u izvršnoj vlasti pokazuje i jedan od najsvežijih primera, kada su iz Pokreta socijalista usred afere oko stana ministra odbrane Vulina, u svom saopštenju glavnog urednika KRIK prozvali narkomanom. Ovako gnusne optužbe predsednica Vlade, Ana Brnabić je ocenila kao ,,emotivnu reakciju“ što sa pravom izaziva sumnju da li je sloboda medija stvarno važna ili za vlastodršce predstavlja samo mrtvo slovo na papiru. Kada se sagleda i šira slika, ukoliko domaći političari zarad sopstvenog interesa nipodaštavaju medije, zašto je pijemont medijskih sloboda samo nemi posmatrač?

Uprkos tome što će nas visoki državni funkcioneri svakodnevno uveravati u suprotno, Srbija se loše kotira i u oblasti vladavine prava. Neprofitna organizacija „World Jusitce Project“ vladavinu prava određuje kroz tri aspekta: odgovornost vlasti, poštovanje fundamentalnih prava i dostupnost pravde. Navedena tri pojma su direktno proporcionalna sa vladavinom prava, što znači da će društvo u kome postoji veća vladavina prava imati veću odgovornost vlasti, veće poštovanje fundamentalnih prava i veću, tj. lakšu dostupnost pravdi. U istraživanju koje su sproveli, ocenili su zemlje ocenama od 0 do 1. Maksimalna ocena (jedan) ukazuje na apsolutnu vladavinu prava. Srbija je 74. na listi sa ocenom 0,5, koju deli sa Albanijom. Ispred Srbije se nalaze i BiH (0,54), Makedonija (0,54), Bugarska (0,54), Mađarska (0,57), Hrvatska (0,61), Rumunija (0,64). Poređenja radi, prosek za 21 članicu EU, koje su obuhvaćene u ovom istraživanju iznosi 0,73. Koliko je ovo veliki jaz najbolje govori da je razlika u koeficijentu od svega 0,04 u smislu rangiranja čak 20 mesta.

Problemi u funkcionisanju institucija pravosudnog sistema postoje na svim nivoima. Od sitnijih sudskih sporova do onoga što se može nazvati slučajevi visokog profila koji završavaju u fioci. Građani se ne libe da ostvaruju svoja prava sudskim putem, ali je zbog neefikasnosti sudova pravda veoma spora. U proseku se čeka i po nekoliko godina da bi se okončale parnice. Kada se to uzme u obzir, ne čudi da su se ustalile pojave poput: ilegalnog rušenja objekata u Hercegovačkoj, 6789 donacija sa identičnom sumom Srpskoj naprednoj stranci i još konfuznije objašnjenje njenog predsednika, odsustvo bilo kakve moralne ili krivične odgovornosti za visoke državne funkcionere koji ne mogu da objasne poreklo imovine, odsustvo političke volje da se donese zakon o poreklu imovine ili da se normativnim putem regulišu druga važna pitanja poput akademske čestitosti. Ovo su samo neke od niti Gordijevog čvora sa kojim se Srbija suočava dok pregovara o poglavljima 23 i 24, koja se tiču se pravosuđa, osnovnih prava, slobode i bezbednosti. Utisak je i da javnost nije dovoljno informisana o napretku u pregovorima i stavu koji EU ima prema datim okolnostima. Nije za očekivati da Evropska unija iznađe rešenja za probleme sa kojima se srpsko društvo suočava, nije ni za očekivati da se oportunistima na vlasti veruje o napretku države, u pravcu EU. Ali je pitanje kredibiliteta Evropske unije, kao multinacionalne zajednice koja se deklarativno čvrsto zalaže za određene principe koje kao da zaboravi kada njeni visoki predstavnici govore o napretku Srbije.

Izvori:

[1] http://kontrapress.com/clanak.php?rub=Politika&url=Novo-lice-evropske-ekstremne-desnice

[2] http://vesti.istinomer.rs/2017/09/25/pobeda-merkel-rast-ekstremne-desnice/

[3] https://rsf.org/en/serbia

[4] http://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-165000-nepismenih/qrjs00y

[5] http://www.uns.org.rs/sr/desk/media-news/48208/vucic-dostavicu-udruzenjima-sve-podatke-ne-treba-im-istraga.html

[6] https://www.krik.rs/vulin-dojcinovic-je-narkoman-mrzi-srbiju/

[7] https://insajder.net/sr/sajt/vazno/7039/

[8] https://worldjusticeproject.org/sites/default/files/documents/RoLI_Final-Digital_0.pdf

[9] https://www.theguardian.com/world/2010/sep/08/serbia-drops-challenge-kosovo-independence

[10] http://www.pravniportal.com/koliko-traju-sudenja/

[11] http://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-u-insajder-debati-predsednik-govorio-o-finansiranju-stranke-mogucim-vanrednim/q3vp0rb

[12] http://www.caas.rs/blog-milena-maric-blagojevic-partokratska-etika-duh-autoritarizma/

[13] http://rs.n1info.com/a340658/Vesti/Vesti/Gde-je-zakon-o-poreklu-imovine.html

Autor: Milan Pešović

O autoru: Student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i lokalni koordinator European Students for Liberty.